REZON Demitologizacija ekoloških ustanika

Piše: Milorad Bojović

Njihovi ambasadori sastavili su sve vlade do 2014. godine. Posedovali su sve medije. Sve sindikate. Kroz koruptivni sistem donacija i projekata, upravljali su većinom intelektualaca. Kontrolisali su sport. Imali su svoju mafiju. Svoje tajkune. I relativnu podršku naroda. Danas imaju međusobnu netrpeljivost, mračnu žudnju za vlašću i mržnju prema Vučiću. Zato demitologizacija stvarnog motiva “ustanika” nije težak poduhvat.

Ekološki ustanak zasnovan je na ekskluzivnoj privrženosti pogrešnim uverenjima i nameri da se maskira i sakrije istina da se Srbija ponovo industrijalizuje. Da se otvaraju nova radna mesta. Da ljudi bolje žive! Otvaranje 180 novih fabrika je argument koji se ne može suspendovati, niti poništiti. Zato se nastoji promeniti motiv.

Ponudiću nekoliko jednostavnih, a ubedljivih odgovora zašto zahtevi “ustanika” nemaju veze s prirodom, i njenom zaštitom, već predstavljaju manevar protiv naroda. Koliko god se trudili protestanti ne mogu da sakriju činjenicu da je Srbija za 12 godina, od 2000. do 2012, od visoko industrijalizovane zemlje postala industrijsko groblje. I zemlja siromaha. Fabrike su gašene kao šibice. Potezom pera. Giganti koji su hranili Novi Sad, Vojvodinu i Srbiju nestali su u perestrojci DOS-a. Cela privreda ugašena je s jednim ciljem. Srbi su primorani da umesto svojih proizvoda kupuju višestruko skuplju stranu robu, koju su im prodavali tajkuni u prodavnicama otetim od države.

Kad su fabrike rasprodali u bescenje, privatizovali su sve ostalo, školstvo, zdravstvo, kulturu. Za samo tri godine uspeli su da privatizuju državu i pretvore je u ortačko društvo, koje funkcioniše po principu ja tebi - ti meni. Na kraju je ostala samo ljuštura, bez smisla, bez značaja, bez moći.

Zahvaljajući grupaciji političkih elemenata, koji se danas sakrivaju iza ekološkog ustanka, država je 12 godina funkcionisala kao fantomska firma. Imala je pečat, i sedište, i desetinu lica ovlašćenih za zastupanje. Rezultat? Država je dovedena na ivicu bankrota sa skoro milion nezaposlenih. Broj ljudi bez posla rastao je istom brzinom kojom su se punili bankovni računi finansijera “ekološkog ustanka”. Blizu 700.000 ljudi, ostalo je bez posla tokom demokratske tranzicije. Tačne statistike o tome nema. Ali, postoji izjava Dragana Milovanovića, ministra za rad u Đinđićevoj vladi. On je za Betu, u aprilu 2004. godine izjavio da je “samo 2003. godine, zvanično bez posla ostalo 295.000 radnika”. Minimalna plata bila je manja od 200 evra. Radnici su prema zvaničnim podacima primali 80 evrocenti za sat vremena rada. Za mesec dana mogli su da zarade, koliko su političari dnevno trošili na doručak - 20.400 dinara.

Ljude čija egzistencija i životi su postala menica bez pokrića u igri političko-tajkunskog lobija, nije branio niko. Nije bilo masovnih protesta. Nije bilo ustanaka. Ustanicima, koji su u periodu propasti države, živeli dobro, patnje običnih ljudi bili su prenaglašeni sadržaji. Sekundarne asocijacije. Negativne vesti, kojima tabloidni mediji zamaraju poklonike liberalne demokratije, i ometaju njihovu borbu za održavanje gej parade, kao krunskog dokaza uspešno izvedene reforme društva i demokratizacije Srbije.

Prava invalida nije zastupao niko. Pravo majki čija deca su rođena s teškim obolenjima, još manje. Samohranih roditelja, bože sačuvaj! Obolelih od retkih bolesti, ni slučajno!

Ima li “ekološki ustanak” svoje objektivno uporište? Ili je u pitanju neispravno odmeren stav o relativno problematičnom fenomenu, koji se u novogovoru odomaćio u sintagmi “zaštita životne sredine”.

Za šta se bori opozicija? A šta žele ustanici? Svođenjem politike na apstrakciju, na marketinšku aktivnost, još od 1990, politička grupacija privržena liberalnoj demokratiji pod krinkom borbe za proširenje građanskih sloboda zapravo Srbe pretvara u taoce multinacionalih kompanija.

Izračunao sam. Jugoslavija je prema popisu iz 1981. godine bila dominantno ruralna zemlja.  Više od dve trećine ljudi živeo je na selu i proizvodio hranu za sebe i svoju porodicu. Većini stanovništva, rad u industriji predstavljao je jednu vrstu ekstra prihoda. Tim novcem kupovali su brendove koje je proizvodila domaća industrija. Srbi nisu bili deo  svetskog potrošačkog društva, nisu bili deo konzumeističke hobotnice koja je zapadnu civilizaciju pretvorila u nezajaživog kupca, koji je srećan samo kada obilazi tržne centre i kupuje stvari koje mu nude reklamni spotovi.

Građanski rat i gašenje fabrika proterali su ljude sa njihovih seoskih imanja u gradove. Gde im je ponuđen slabo plaćen posao i život na kredit. Svoje ekonomske i lične slobode prineli su na žrtvenik novog ekonomskog i političkog poretka u kom su kao kompenzaciju za loš život dobili lažno obećanje apsolutne slobode i mogućnost da teško zarađeni novac, ili ušteđevinu troše na markiranu odeću, obuću, tehniku, automobile.

Izvitoperen princip tumačenja činjenica, ekološkim aktivistima nudi mogućnost da katastrofalno siromaštvo Stare planine, Prokletija, Suve planine, Kopaonika, severnog Banata, i drugih, u demokratskom usponu unazađenih delova Srbije, proglase za obrazac uspeha. Međutim, u pitanju je besmislena projekcija. Lažno saosećanje. Jer zanimljiv je slučaj da zaštitnicima prirode smetaju samo fabrike koje se otvaraju za verme SNS-a. Naročito ako su iz Kine, Rusije, ili arapskih zemalja.

U tumačenju činjenica ne mogu da se prave kompromisi. Neodrživo je da jedan te isti skup činjenica bude istovremeno i istinit i lažan. Pre će biti da je u pitanju udovoljavanje diskutabilnom motivu. Tada manipulacija i zamena teza postaje nužda. Međutim, svakoj vrsti loše isplanirane manipulacije nedostaje logička čvrstina.

Nerado koristim Gugl kao izvor informacija, jer je njegovo sećanje varljivo, ali uspeo sam da pronađem pouzdane podatke koji dokazuju da se radi o selektivnoj brizi za prirodu.

Podatak je iz 2011. godine. Vest je objavio Tanjug . Tadašnji direktor Nacionalnog parka “Fruška gora” visoki funkcioner Demokratske starnke, slavodobitno je izjavio da je samo za grejnu sezonu Nacionalni park “Fruška gora” pripremio 20.000 kubika ogrevnog drveta.  DS-ov direktor je istakao i to da je oko 45.000 kubnih metara namenjeno drvnoj industriji. Ako Tanjug nije pogrešio, ukupna seča bila je drastično veća nego danas. Pritom je novinaru Tanjuga rečeno da je briga o šumama “samo jedna od sporednih delatnosti” preduzeća.

Proveravao sam, 2011. godine nije bilo nijednog protesta. Niko nije “branio” šume Fruške gore zbog posečenih 65.000 kubika drveta. Niti je bilo protesta kad je nezakonito eksploatisan kamen s Orlovog bojišta. Ta velika afera, u kojoj je bez papira odneto preko 2.000 tona kamena, nije podstakla ekologe da zatraže odgovornost nadležnih.

Možda zato što je iza celog posla stajao omiljeni partner Demokratske stranke Dušan Borovica. Njemu je Borislav Novaković, u najvećoj korupcionaškoj aferi u istoriji Novog Sada, poklonio 4,5 miliona evra. Novaković je suđenje za nestanak novca izbegao na jednostavan način. Zbog zastarelosti je oslobođen u prekršajnom postupku, a onda se u krivici pred Specijalnim sudum pozvao na pravilo po kom se ne može dvaput suditi za isto delo. Sada Novaković kritikuje gradnju Fruškogorskog koridora, i novog mosta na Dunavu. Naravno, svi Novosađani znaju da su investicije neophodne, i da će Fuškogorski koridor i novi most olakšati njihove živote.

Da je opozicija potrošila sve svoje kredite svestan je i Bojan Pajtić. Međutim, neobično je to što se nakon njegove izjave, da bi kandidat mogao biti neki sportista, javio trener FK “Vojvodina”. Lalatović svojom kameleonskom izjavom - klevetom, svojom tvrdnjom - optužbom, želi da postigne dve stvari. Da preživi na klupi FK “Vojvodina”, jer mu je ona za sada jedini siguran izvor prihoda. I da preko fudbala posvađa SPS i SNS. Taj aspekt njegovog politikantskog istupa, kao i protesti branilaca prirode, obradovao je gradsku opoziciju.

Procena obelodanjenih fakata ukazuje da borba za očuvanje staništa ptica, gmizavaca, ili insekata, postaje dominantan obrazac političkog ponašanja, kada se izgubi veza s biračkim telom. Brinuti o ljudima i njihovim potrebama drastično je složeniji zadatak. Birači su ljudi. A s pripadnicima ljudske vrste postoji nezgoda što mogu da pamte obećanja. Sećanje kvari sve političke planove koji se na duži rok zasnivaju na laganju i obmani. Zato je briga o pticama spasonosna strategija. Ptice ne idu na glasanje.

Pritom, kao i u svemu drugom, i zaštita prirode se zasniva na preventivnim optužbama.

Kada o ekologiji govori vlast, to se tumači kao propaganda. Kada te iste reči dolaze iz opozicionih usta to se, kantovski rečeno, tumači kao sveto nadahnuće.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću