Ninine mustre: Izabrani
Tokom tmurnih dana obično me uhvati neko preispitivanje u ne baš lepom raspoloženju.
Obuzmu me misli o tome kako sam veći deo života provela u kojekakvim nestašicama, (što namirnica, što struje), sankcijama, bombama, ratovima i konstantnim strahovima za budućnost. Pitam se tada zar sam morala baš u ovo vreme da se rodim? Zar je moja generacija baš morala da se izgubi u konstantnoj neizvesnosti i osećaju da joj je nanešena velika nepravda? A pošto sam očigledno morala, logično je da potražim razloge zašto je to baš tako moralo da bude. I pronašla sam ih.
Svi mi trenutno prisutni na planeti, rođeni smo da bismo svako na svoj način učestvovali u velikim preokretima koji se na planeti događaju. Ko to ne vidi, taj mora da je sa Marsa pao. Neki ljudi vide da se dešavaju klimatske, ekonomske i druge globalne promene, ali još uvek kao da ne žele da prihvate činjenicu da se najveće promene događaju u čoveku, u svakom pojedincu. Ja sam stekla utisak da se te spoljašnje promene upravo i događaju da bismo se mi iznutra promenili. I to što smo kao civilizacija prilično zastranili u ponašanju prema bližnjima i prema prirodi, kao da je deo nekog većeg plana.
Izgleda da jedino možemo da uvidimo šta je ono što nije dobro za nas, ako to vidimo i iskusimo na svojoj koži. Tek kada doživimo veliko nepoštenje i laž, onda možemo da shvatimo koliko su poštenje i istina važni i počnemo da ih cenimo u svakoj situaciji. Imam osećaj da jedino tako, mi ljudska bića možemo da naučimo svu vrednost autentičnog, ljudskog ponašanja.
Vrlo se često zapletemo u vrzino kolo, pa se svetimo i uzvraćamo istom merom, ali vremenom, svako ko hoće da gleda tako i vidi da to nikuda ne vodi. Kada sama prekinem taj negativni niz, jedino tada mogu da očekujem da se dese neke promene i da se stvari pokrenu u drugom smeru.
Ima tu i začkoljica, naravno, niko nije ni rekao da će sve biti jednostavno, osim kada budem živela u potpunoj istini, savim predana toku života, pa kad budem prihvatala sa poverenjem sve što mi dolazi u stvarnost sa verom da je baš tako najbolje za moj rast i razvoj.
Do tada, stvari komplikuje činjenica da čak i kada sam prema drugima sasvim iskrena, otvorena, pravedna i blagonaklona, prema sebi najčešće nisam. A upravo je moj život prema meni onakav, kakva sam ja prema sebi. A prema sebi, kada ostanem sama, tokom nekog tmurnog dana, još uvek nisam ni iskrena, ni blagonaklona, a ni pravedna. Još uvek od sebe tražim nešto što drugi od mene očekuju, a to nije istina koju bi trebalo ovde da živim. Tmurna stvarnost služi da uvidim šta sve još moram kod sebe da promenim. Pa onda i nije tako loše što sam se baš sada rodila. Nije mala stvar učestvovati u stvaranju boljeg života na planeti. Nismo mi izgubljeni, mi smo izabrani!
Nina Martinović Armbruster
