Novosađanin Dušan Novaković preživeo užase logora u Jasenovcu

Film „Dara iz Jasenovca” koji je sredinom februara prikazan na malim ekranima i bio jedan od kandidata za prestižnu nagradu Oskar, ustalasao je emocije i podsetio nas na zločine u Drugom svetskom ratu. Novosađanin Dušan Novaković (83) imao je tu sreću, ili kako on veruje, pomilovala ga je Božja ruka, i preživeo je boravak u logoru u blizini Jasenovca gde je bio od 1941. do 1943. godine.

Dušan je 1938. godine rođen u Bihaću, u Bosni i Hercegovini, gde je živeo s ocem, majkom, bratom Milanom (1927) i šest sestara Milkom,  (1925), Zorom (1929), Danicom (1931), Darom (1935), Radmilom (1937) i Dušankom (1940). Brat Milan i sestra Dušanka umrli su pre nego što je porodica Nedeljković odvedena u Jasenovac. Kako kaže zlo koje se spremalo i nadvilo nad Evropom naš narod nije očekivao, nije se naoružavao, već je bio poverljiv.

Bezdušno ubijanje

Dušanova sestra Zora, koja je tad imala 12 godina, bila je svedok strašnih dela ustaša.

-Kako mi je pričala po selima i njivama su kupili žene, a pokolj su sprovodili u blizini mlina gde je bila rešetka koja je odvodila krv umesto vode u reku Petrovčicu - opisuje Dušan. - Video sam kola puna mrtvih ljudi, ruke su im visile i mlatarale, a krv je curila na sve strane. Uspeli su i da pohvataju mladiće po šumama, vezali ih žicom, mučili su ih. Zverstvu nije bilo kraja, pa su ih streljali preko stomaka tako da su bili živi kad su pali u jame i kada su ih zatrpali.

- Imali smo dva konja, dve krave i junicu u štali, ta junica je danima glasno rikala pre nego što su ustaše došle u selo. Verovali smo da je predosetila propast i strašnu sudbinu koja nas je kasnije zadesila - priseća se Dušan. - Tog 24. juna 1941. godine otac se spremao s konjima da ide negde, ali su naoružane ustaše ušle u dvorište i naredile mu da konje i stoku pusti na ulicu, da uzme najnužnije stvari, novac i dokumente, da zaključa kuću i da ključeve preda najbližoj muslimanskoj porodici i da za posla sata bude na livadi Luke. Tamo smo potrpani u kamione i odvezeni u Martinbrod, pa u Kulen Vakuf odakle smo 30 kilometara pešačili preko planine, po kiši i vetru do Bosanskog Petrovca, do sabirnog centra.

Zarobljenike su tamo podelili u dve grupe - u jednoj su bile žene i deca, a u drugoj muškarci.

- Jedno veče otac je uspeo da se iskrade i poseti majku. Ona me je tad držala u naručju i još uvek mogu da vidim obris očeve siluete u mraku - kroz maglu se priseća Dušan. - Izvadio je dokumenta, dao ih majci jer je načuo da će ustaše ubijati. Kazao je da će zbog toga pokušati da pobegne iz sabirnog centra. Uspeo je da se izbavi ali je u prvim bitkama kada su ustaše krenule ka Drvaru poginuo u jurišu. Prema svedočenju očevidaca „presekao” ga je mitraljez.

Kad je Dušan s porodicom stigao u Jasenovac nisu bili odvedeni u glavni sabirni logor, već u obližnji objekat gde su većinom bile smeštene Jevrejke s decom. I njih su ustaše ubijale, pa kako Dušan kaže, „ćutite i čekate Božju milost puni straha”. Prema njegovim rečima jedna žena je savetovala njegovu majku da ga preobuče u devojčicu, jer su dečaci prvi stradali.

- Bog zatvara um kako ne bismo patili i kako nas komšari ne bi mučili, te se ne sećam kako su naše svakodnevice izgledale u Jasenovcu - ističe Dušan dodajući da ne zna ni kako je ostao živ. -  Vladala je velika glad, dobijali smo neku odvratnu čorbu. Sećam se majke kako kraj prozora stoji držeći u šaci malo parče proje s kog čupka i baca buđave delove kako bi me nahranila i kako je izdvajala pokoje zrno pasulja iz čorbe kako bih imao nešto čvrsto u želucu.

Crveni krst iz Ženeve je do sabirnih centara u blizini Jasenovca došao 1943. godine i uspeo da izbavi određeni broj žena i dece, među kojima je bila i porodica Novaković i da ih prebaci u Beograd. - Bili smo živi kosturi, gram mesa nije bio na nama, pa smo proveli mesec dana na oporavku, nakon čega smo poslati u izbeglištvo u druge porodice - pojašnjava Dušan. - Nakon oslobađanja iz logora sestra i ja smo se često razboljevali. Ona je noću skakala iz kreveta, grebala po prozorima i zidovima, otvarala vrata i bežala od straha, dok sam ja često bolovao od krajnika i upale uha.

U nadi da će se skućiti Novakovići su se 1944. godine vratili u Bihać, ali u njihov dom su se uselili drugi ljudi, te su dve godine kasnije kolonizovani u Bački Jarak, gde su od svojih sunarodnika čuli da je njihov otac poginuo u sukobima. Život nakon rata se polako vratio normalnim tokovima. Dušan se školovao, bio je izuzetan đak, izučio je zanat i zaposlio se kao vozač, a potom i kao kondukter, a sestre su se udavale. Kada je otišao u penziju 1994. godine počeo je da oslikava ikone i piše pesme o detinjstvu, ratu i majci.

-Moje je srce čisto, nemam mržnju u njemu ali ne mogu da zaboravim ono što se dogodilo. Samo me muči zašto se baš nama to moralo dogoditi... - i dan danas se pita Dušan.

Silvia Kovač