Rezon: Evolucija kriminalnog uma

Piše: Milorad Bojović

Miloš Vučević je u pravu - svako ko nije podržavao kriminalce iz SNS-a, koji su uz pomoć ubica iz kriminalnog miljea, hteli da smaknu Vučića, treba da istupi i to javno kaže.  Naročito osobe koje su u životu i karijeri prosperirale zahvaljujući bliskosti s Vučićem. U suprotnom, svi koji prećute, veruju da plan, koji je podrazumevao njegovo nasilno uklanjanje s političke scene, još uvek ima šansi za uspeh! I još se uvek nadaju da mogu preuzeti sve poluge moći. U SNS-u i državnim institucijama.

Naredna dva meseca su najopasniji po Vučića. Umesto da ga podrže otvoreno i javno, zaverenici će to raditi perfidno. Tajno. Prikriveno. Sledeći obrazac gramzive nezajažljivosti, uvereni u snagu onih koji žele ključeve SNS-a, i Srbije, nastojaće da se preko ljudi u koje Vučić, i njegovi pouzdani saradnici imaju poverenje, vrate u milost. Ispod žita će nuditi svoje usluge. Sa samo jednim ciljem. Da ne budu razotkriveni. Da opstanu dovoljno dugo unutar sistema, kako bi mogli da formiraju novu hobotnicu pararalelne kriminalne moći i da dolaze do informacija za razradu novog plana za puč. Dakle, nastojaće da se sklupčaju i pritaje pod kamenom pritvorne odanosti. I vrebaju novu priliku. Novi podesan trenutak. Izmišljaće povode. Predlagaće projekte. Ogovaraće Vučićeve najlojalnije ljude! Nudiće alternativne načine da dokažu svoju korisnost. Upinjaće se da preko pobočnih veza i mogućnosti dokažu da to što nisu korisni na svojim funkcijama nije zbog njihove nesposobnosti, niti posvećenosti ličnom bogaćenju. Nastojaće da sakriju činjenicu da su jedan, najveći deo svog angažmana trošili na stvaranje zaverničkog klana, koji je planirao da preuzme vlast i, po svemu sudeći, ponovi krvavi scenario srpske politike - likvidaciju najvažnije političke ličnosti u državi.

Ako nije tako neka osobe čija su se imena pojavila u medijima, istupe i kažu - nije tako. Neka ponude dokaze da njihovo bezobrazno bogaćenje nije povezano s poslovima mafije. I neka predoče činjenice da niko od njih nije posećivao strane ambasade. Da se nije sretao s obaveštajcima stranih službi. I da nije prilikom putovanja u inostranstvo razmatrao mogućnost da postane novi Vujica Vulićević.

Opasnost od prikrivenog grananja zavereničke mreže rašće kako se budu bližili predsednički izbori. I zato je vreme neprijatelj Srbije. I Vučića. Svakim danom, zaverenici će postajati sve jači. Menjaće agregatno stanje. Menjaće ćud, ali neće menjati plan!  Srbija bez Vučića je plan i interes najmanje tri grupacije. Mafije. Stranaca. I zaverenika. Mafijašima iza rešetaka, promena strukture moći predstavlja garant malih kazni. I  slobode. I ponovnog formiranja krvave biznis šeme u kojoj odsečene glave i ekstremiteti postaju neponištiva menica uspeha.

Strancima to garantuje srpsko priznavanje Kosova. Ponovnu ekonomsku zavisnost od dve zapadnoevropske države i jedne prekookeanske sile, koja će da bi dokazala svoju moć, izazivati krize svuda, gde politički lideri nisu po njihovoj volji.

Zaverenici bi ostvarili najveći profit. Zuzimanjem centralne pozicije moći postali bi direktni partneri kriminalcima, što predstavlja zajednički san i jednih i drugih, i svoje bogatstvo ne bi uvećavali krišom, nego otvoreno. Naočigled svih. S druge strane, stranci bi ih nagradili obezbeđivanjem basnoslovnih provizija u poslovima, za uspešno obavaljeni zadatak.

Obrazac izvršenja je već viđen. Pučisti u SNS-u, koji su se bezobrazno obogatili preko kriminalnog klana Veljka Belivuka, slede istu matricu po kojoj su stranci uklanjali srpske lidere. Počelo je s Karađorđem. Kum je učinio ono što je odgovaralo velikim silama. Radovanjski lug je tako postao metafora i amalgam srpske propasti. Krvavi modus operandi primenjen je kad su iskasapljeni Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. Kad su streljani Aleksandar Karađorđević i Zoran Đinđić. Sve ih povezuje ista krvava nit. Zavera dvora. I izdajstvo najbližih.

I samo je prividan apsurd da ne postoji racionalno objašnjenje iracionalnog. Zadovoljavanje nagona suspenduje ljudskost. Suspenduje čast i lojalnost. I ne bira sredstva. A između pohlepe i kriminala nema razlike, i u jednom i u drugom slučaju beščašće postaje dominantan obrazac mišljenja. Koliko god stvari izgledale zapetljano, zbog povezanosti velikog broja osoba iz prvog prstena poverenja, pravu istinu, i prave porive nije teško razabrati. Neocarinjena čast može da se sakriva iza prljave fudbalske lopte, ili ministarske fotelje. Sve ih povezuje isto. Nevolja. Egzekutor, koji se javlja kao glavni glumac, imao je svoje scenariste, reditelje i dramaturge. Svoje sekundante. Udar na njih, jeste novina. Jeste informacija koja obećava.

I sad dolazimo do ključnog pitanja, do ključne stilske figure opozcije i dela medija. Zašto bi oni kojima je Vučić omogućio da se obogate sekli granu na kojoj sede? Povod je samo jedan. Od 2012. godine nepobitno je Vučića je nemoguće pobediti na izborima, a strane obaveštajne službe su već pokazale da im izazivanje kriza i državnih udara, predstavlja fetiš. A nijedan se ne može izvesti bez ljudi iznutra. Bez saveznika iz najbliže okoline.

Evolucija kriminalnog uma i upetljanost Amerike, koju su apostrofirali neki mediji, nije bez osnova. Niti daleko od pameti. Svaka pomoć koja je Srbima ikad stigla od Sjedinjenih Američkih Država bila je pogubnija od kuge. Posle svakog dobročinstva Bele kuće, bili smo siromašniji, kriminalizovaniji, zaduženiji, razjedinjeniji, manji i po dužini i po širini. Tome svedoče Bljesak i Oluja! Kosovo. Nato bombardovanje. Za 17, dana 24. marta, navršava se 22 godine, od kako su američki bomarderi sejali smrt po Novom Sadu i Srbiji. Posle su došli i rekli da su to radili iz ljubavi prema Srbima. Ubistvo Đinđića, nema veze s Hagom. Likvidiran je jer je želeo da Srbija bude nešto više od Tihuane. S istim ciljem pokušano je institucionalno opkoljavanje Vučića.

Opoziciju raduje sve što ugrožava Vučića i SNS-u. Čak i kad je to pretnja smrću! Nisam čuo još nijednog opozicionara da je osudio plan da se izvrši livkidacija presednika i nasilno svrgavanje vlasti. Ali sam ih čuo kako tvrde da je to dobro za Srbiju. Isto tako znamo da od stranaca traže da Vučića razvlaste po svaku cenu. A cena jeste Srbija. U to ne veruju samo oni koji čak i sada, nakon što su Đilas i Šolak potvrdili da su postali vlasnici Danasa, veruju da je to Vučićeva izmišljotina.

Naravno, ne sporim pravo opozicije da se ponaša neracionalno. Ne sporim potrebu njima naklonjenih birača da veruju u nadrealno. Pritom ne mislim na nemogućnost opozicije da se organizuje na bilo koji način, koji bi ih doveo u priliku da razmišljaju o osvajanju vlasti. Govorim o činjenici da su se 12 godina zaredom kockali sa svojom ličnom egzistencijom. Ukazujem na neracionalan odnos prema stvarnosti, koji je omogućio da se na vlasti dovoljno dugo zadrži ekipa koja je osigurala novi uspon i novi život mafije.

Rešenje je jednostavno. Hapšenje svih koji su krali i sarađivali s mafijom. Maksimalna posvećenost tužilaštva i poštenje suda u odrezivanju dugogodišnjih kazni zaverenicima protiv Srbije garantuje bolje političke i demokratske uslove od pregovora pod patronatom stranaca.

Ne spadam u osobe koje veruju da će biti pohapšeni svi koji su bili povezani s kriminalom, i koji su s pozicije moći pomagali kriminalcima da sprovedu plan okupacije države. Međutim, svrdlo istrage mora da prodre do najdubljih nivoa, i preseče sve veze mafije i moćnika. Zato je važan Vučevićev apel! On predstavlja odsudnu liniju fronta na kojoj se brani Srbija.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću