Prečanska leksika: Veseli astal ili (Ne)slane šale uz ukusna jela

Uz „veseli astal” su šale stvarne, izmišljene i prepričavane. Sve su generacije odmalena učene da „nije dobro pevati” dok jedeš jer će ti žena/muž biti ludi, savet koji niko nije ozbiljno shvatao dok se mnogo kasnije nije javio kao gotovo istinit. Kao i opomena „da se ne priča tokom jela”. Bez objašnjenja zašto. O slušanju nema poslovica, osim „tri godine plus dve” za političke viceve.

Počnimo od fruštuka. Banuo kum rano na salaš, a tamo samo snajka, s malim detetom. Svi drugi na njivi ili nekom drugom poslu. Kum umoran i gladan. Šta će, jadna, skuva mu jedino jaje. Kum jede, a deran vuče mamu za kecelju i ponavlja: „ocu i ja jaje…” „Smiri se već jedared. Nije kum ala da pojede celo jaje”, umiruje ga mati. Taj vic se prideva i drugim krajevima. Drugi vic je jači. Po kalorijama. Dakle: upao, opet rano, budući zet da se dogovori s budućom taštom o svadbi. Domaćica odsekla parče polusuve šunke, onako sa šake, bacila u tiganj da odmekne i pusti mast, razbila nekoliko jaja… Divan tekao glatko. Utom dođe njen sin. Oprao ruke i seo, čeka kajganu. Kad, mati pred njega tanjir mleka s taranom. I malo ‘leba, da udrobi ako mu je bistro. Kad je gost, otišao, žali se on majci: „Ja očistio dvoje kola đubreta iz štale, ti meni mleko za fruštuk, a zetu šunke…” „E, da ti znaš šta je iz kuće očistio zet, ne bi to govorio”, procedi mati. Opet jedna iz porodičnih tajni. „Čujem da te žena baš ne sluša. Neće na njivu, nije ranoranilac, mnogo priča po selu… Zašto je dobro ne išopaš?” savetuje otac sina. Nasamo. „Iju, bábo, pa ja nju volem!”, veli sin. „Vole se šunka, a sa ženama moraš drugačije”, dragoceno je objašnjenje.

Nigde nije tako dobar apetit kao na omladinskim radnim akcijama i – u vojsci. U jednoj kasarni, služili Vojvođani, mislim većina. Jedared ih poseti visoki gost: prestolonaslednik, princ, predsednik… svejedno. Posle smotre, visoki gost, reda radi, soldate pita: „Da li ste zadovoljni ‘ranom? ” „Jesmo!”, gromko će. „Da li ima dosta? ” „Čak i ostane”, odgovaraju u horu. Gost nastavi: „Pa šta onda radite s time?” „I to pojedemo!”

Nije lako biti dobar vojnik ako imaš dobar apetit. Tako jedared narukovao jedan deran, zdravo razmažen, a ješan. No, njegovi bili bogati i obećali da će redovno dobijati pakete. Neka samo poruči šta voli. Bio je i lenj, pa mu je sestra spremila pet-šest koverata s upisanom adresom i praznim papirom. Da poruči paket. Mrzilo ga da piše, a bio dobar u crtanju, pa kad se zaželi nacrta: kobasice, šunku, pečeno pile ili ćurku, onako da bataci štrče nagore i viri kost… Sve štimalo, došao na odsustvo, pričaju o svemu, pitaju ga jel‘ dobijao pakete, a on se seti. „Jesam, samo niste mi poslali ono što najviše volem!?” „Da, jedno pismo nismo razumeli. Mislili smo da je neka šifra, sve neke crtice i tačkice, ravne i iskrivljene. Nismo znali šta je!” „Pa, rezanci s makom.”

Srećom, ima i suptilnijih priča o veselom astalu. Recimo, ona kako  je Lala opisao večeru kod kuma. „Da je supa bila vruća kao vino, vino staro kao guska, guska debela kô kuma, a torta slatka kô kumica – bilo bi baš fajn!” Svi se, naravno, trude da gost bude zadovoljan, ali ima i poslovica da „gost i riba treći dan smrde”. Nije naša, ali je treba znati. A teško je gostima udovoljiti. Svađa popadija u kultnoj knjizi „Pop Ćira i pop Spira”. je počela kad je gošća obrisala keceljom ponuđenu čašu i još zagledala ka prozoru kroz nju! Nema jače uvrede a bez ijedne reči! Zato s gostima fino, naročito gošćama. Recimo: „Probajte moj žerbo, ispao mi štogod dobro”, nudi domaćica. „Hvala, slatka moja. Pojela sam već dva parčeta, baš prija.” „Pojela si ti četiri, ali mi ne brojimo tuđe zalogaje”, sledio je nastavak poslednjeg divana komšinica.

Kad „naši” dođu iz varoši na svečane ručkove, sve im se prašta, pa i lekcije o ponašanju. „Ti još jedeš samo s bricom! Pored tol‘kog escajga na čaršavu. Zapamti da se u levoj ruci drži viljuška a u desnoj nož”, svetuje ćerka bábu, glavu porodice. On, šta će, proba da posluša, ali ipak traži objašnjenje: „A kojom rukom ondak da držim batak? ”

Po statistici se u kuhinji dešava više od dve trećine „nesrećnih slučajeva”. Muževi dodaju da oni moraju sve to i da pojedu. No ima  izuzetaka. „Čujem da si se opet razveo, posle samo mesec dana braka! Zar je bilo tako loše?”, pita jedan prijatelj drugog. „Kad sam se ženio, mislio sam da ona kuva kao moja mama, a ona pije kao moj ćale!”

Ima i veselih događaja za astalom. Tako dvoje sredovečnih ručaju u restoranu omiljeni teleći perkelt koje im retko uspeva u sopstvenoj režiji. Žena zvera okolo, pa prospe pola kašike crvenog softa na belu bluzu. Briše se salvetom, pa gunđa: „Oh, izgledam sad kao prase!” A muž će: „A još si se i uflekala!”

Ima i savetodavnih razgovora o hrani. Presreo Lalu neki prosjak, pa će: „Nisam jeo tri dana! „Pa, dal‘ si ti normalan?! ”, izgrdi ga Lala. „Moraš jesti – makar nasilu!” Pa prijatno!

Pavle Malešev