Fuat Sevimaj: Moramo da sanjamo o budućnosti

Ali ovo nije priča samo o jednoj tački na mapi nekadašnjeg Osmanlijskog carsta ili pak savremenog Istanbula… Ovo je priča o tome kako su Kapali čaršiji udahnuli dušu – ljudi i njihove priče, jezik, mit i istorija, ljubav i prijateljstvo, tradicija koja se poput nezagasitog plamena prenosila generacijama unazad i sve ono što su najviši dometi ljudskog duha donosili na ove prostore.        

- Istorijski veliki bazar Istanbula, naime Kapali čaršija, dobro je poznat širom sveta, ali Kapali čaršija o kojoj se govori u romanu nije ona koju poznajemo. To je „moja“ Kapali čaršija, i vaša, i čitalaca. Želeo sam da odrazim značenje bazara koje se razlikuje od osobe do osobe, a ne informacije o Kapali čaršiji koje već možemo pronaći na Guglu. Dakle, stvorio sam sopstvene likove čije priče počinju ili u Italiji, ili u Makedoniji, ili u Iranu, ili u raznim delovima Anadolije i koji imaju svoje lične priče. Zato  roman možemo nazvati bajkom za odrasle s ličnim pričama, ali ne i zvaničnom istorijom – kaže Fuat Sevimaj. - Uz to, želeo sam da podsetim čitaoce na važnost okruženja, bilo kojeg mesta u našem životu za sve nas. Razlikuju nas neke političke ili ekonomske moći, tako što nam govore o nekoj etničkoj pripadnosti, polovima, socijalnom statusu, religiji i tako dalje. Sa druge strane, ta okruženja su mesta na kojima se okupljamo, delimo svoje vrednosti i imamo priliku da razmenjujemo svoja osećanja i razmišljanja, bez obzira na naše razlike. Molimo vas da nikada ne zaboravite, autoritarni vladari ne žele da se negde okupljamo. Više bi voleli da nikada ne razgovaramo, da radimo po celi dan i plaćamo dugove po kreditima. Međutim, mi se ljudi okupljamo po bazarima, pabovima, kafićima, ulicama. Na tim mestima osećamo svoju slobodu.

Koja je istorijska pozadina vašeg romana “Kapali čaršija“?

- Počinje neposredno pre izgradnje čaršije, otprilike 1460-ih, prenosom mermera iz kamenoloma koji bi se koristio u čaršiji. Jer kada nameravamo da odemo na javno mesto, priča započinje kod nas, a ne na tom mestu. Onda u svakom poglavlju upoznajemo različite ljude, kamenoresce, arhitekte, fizikalce, zanatlije, trgovce i tako dalje, sa njihovim ličnim pričama. I na kraju, bazar ih tera da se okupe sa svojim različitim ličnostima. Želeo bih da napomenem da je “Kapali čaršija” roman u kojem se događaji odvijaju u istoriji, ali nikada nije istorijski roman. Možda to možemo nazvati romanom u kojem se vreme, mesta i ljudi mešaju jedni u druge.

Šta je konstantno u ovom romanu, šta je uvijek ostalo isto, a šta se menja s vremenom?

- Duša čaršije koju možemo osetiti kroz „Pir“ (duhovnu liniju) romana je konstantna. Kad zakoračite u čaršiju, kad god i odakle god došli, osetite onu dušu koja svoju snagu crpi iz duboke istorije i antike. S druge strane, likovi romana i njihove priče menjaju se kada su uslovljeni Kapali čaršijom.        

U jednom delu knjige spominjete velikog vezira Rustem-pašu kada kažete da je uveo običaj primanja mita?

- To nije nešto specifično za samog Rustem-pašu. Zvanična istorija nam kazuje o moći nekih muškaraca, ali ja sam mnogo koncentrisaniji na obične ljude i na to kako su ti snažni muškarci dobili moć iskorištavanjem života tih običnih ljudi ili primanjem mita.

Kada čitamo zvaničnu istoriju u turskim knjigama, Rustem-paša je veliki vezir, međutim kada je reč o istini života, on je čovek koji je okupio decu sa celog Balkana da bi utvrdio tu moć. Njegova moć nije nešto čime se može ponositi, ali tuga koju je u istoriji izazvao za roditelje te mladosti je nešto čega se treba stideti. Pa, ima li nešto zbog čega bi ga trebalo voleti? Ili, da li bi trebalo da volimo bilo kojeg drugog istorijskog ili  odlučujućeg vladara samo zato što je stvorio veliku silu? Ne! Nikad.

Možemo li čitati vaš roman kao knjigu o promenama, ali i o trajanju?

- Verujem u stalnu promjenu dok se čini da je svaka promena u našem životu stalna. Isto to možemo spomenuti i za Kapali čaršiju. Stoji tamo šest vekova, ali ljudi, priče, dobra, svetlost, boje i sve se u njoj menja. Moramo imati na umu da smo lično svi vredni samo ako ne zaboravimo da smo deo velikog društva. Možemo se promeniti s vremenom, ali društvo mora mirovati kako bi delilo dobru volju.

Još jedna stvar koju sam hteo naglasiti romanom “Kapali čaršija” bila je ta; zaboravi na stvari koje ti govori zvanična istorija. Imamo svoje živote - i živote ljudi koje susrećemo na ulicama - o kojima moramo razmišljati. Moramo moći sanjati o budućnosti poput Babe Iljasa iz romana. Moramo biti dovoljno hrabri da se zaljubimo poput Latife iz romana. U slučaju da moramo biti buntovni poput Mirze ili ne činiti dobro poput Frederika ako to želimo, ne obraćajući puno pažnje na to što ljudi kažu. I nikada ne smemo zaboraviti da su naše ličnosti dragocene samo ako nađemo mesto u društvu i kada pokušavamo da razumemo druge ljude.       

Vujica Ognjenović

- Zapravo, osim što sam pisac, prevodilac i dobar čitalac, sebe volim da nazovem i „dobrovoljcem književnosti“. Osećam istoriju čovečanstva u celini i volim da lutam kroz vekove. Uživam da okupljam ljude različitih vremena. U mom poslednjem romanu “Vaša istinita laž Džejms Džojse”, veliki irski pisac pojavio se 2013. godine u Istanbulu i uživao u gradu sa svojim prevodiocem. Razgovaraju o njegovim romanima, on pokušava da razumije naše vrijeme, zaljubi se, ode u tursko kupatilo, pije rakiju i očajno peva svoje pesme i tako dalje. Mislim da volim da kombinujem prošlost i sadašnjost. I sigurno, uvek sam povezan sa životima, tugom, srećom i snovima običnih ljudi. Čitaoci “Kapali čaršije” pamtili bi da se u romanu pojavljuje Sultan Mehmet Osvajač Istanbula, ali njegova pojava je mnogo manja od uobičajenih likova čaršije. Volim ljude na ulici, a ne one na njihovim prestoljima ili sa veštačkim fantastičnim životima.