ČUVA OČEVU ZAOSTAVŠTINU S prinudnog rada doneo deci igračke
KOVILJ: Zemljoradnik Andrija Brzić bio je samo jedan od meštana Kovilja koji su odvedeni na prinudni rad u Mađarsku u Drugom svetskom ratu, a njegov sin među retkima je koji i danas brižljivo čuva sećanje na taj period očevog života i istorije s ovih prostora.
Četiri dobro očuvane drvene igračke na kojima i posle blizu osamdeset godina stoji originalna nalepnica slovačke fabrike u kojoj su proizvedene, odmotavaju klupko uspomena Andrijinog sina Boška Brzića, učitelja u penziji iz Budisave.
- Otac je kao dvadesetosmogodišnjak u aprilu, na početku Drugog svetskog rata bio pozvan kao rezervista vojske Kraljevine Jugoslavije u Bačku Palanku u jedinicu, ali s obzirom na to kako se ta epizoda s Aprilskim ratom završila, ubrzo je uspeo da se domogne kuće sa oružjem koje je dobio - pripoveda Boško. – Bilo je to pravo putešestvije. Peške je došao do Kaća, odakle ga je tast na konjskoj zaprezi sa nekoliko snopova kukuruzovine prebačenih preko njega da se ne vidi, dovezao u Kovilj, a on je tek kada je pao mrak kako ga ne bi komšije opazile, ušao u kuću i iste večeri sakrio u podu oružje koje je doneo sa sobom.
Nije potrajalo dugo, otprilike pola godine nakon toga, odveden je na prinudni rad - munkaš, na kom je proveo oko dve i po godine.
– Isprva je u Budimpešti radio u fabrici piva „Dreher“, da bi ga potom premestili u rudnik uglja u gradu Tatabanja, jedan od najvećih u Mađarskoj – seća se Boško. – To mu je bio najteži period u „munkašu“. Radilo se krampovima, jer su bez eksploziva odvaljivali rudu. Tu je proveo oko godinu, a svaka tri - četiri meseca morali smo mu slati nove bakanye, cokule, jer ih je zbog uslova rada brzo cepao. Kopajući ugalj tata je jednom naišao na kostur mamuta. Videvši kosti, pažljivo ga je otkopao. Taj kostur je posle završio u prirodnjačkom muzeju, osim dela zuba koji je tata doneo kući i dan-danas se nalazi kod mene.
Poslednju etapu u prinudnom radu, Andrija Brzić proveo je u istočnoj Slovačkoj radeći u fabrici kućnih aparata u mestu Filakovo. Tu mu je, po rečima njegovog sina, bilo najlakše. Iz te fabrike je, kada bi dolazio na odsustvo, donosio ponešto. Među tim stvarima su i igračke, od kojih je sačuvano nekoliko. Jedna je završila kod Boškovog unuka, a ostale su ostale kod njega. Osim njih Boško čuva i mašinu za izradu putera koju je otac takođe doneo iz Filakova.
– Bez obzira što je to bila fašistička država, naravno, bilo je dobrih ljudi koji su im dopuštali da ponesu nešto kući – kaže Boško. – Otac je znao da se žali da mu je bilo teško. Radili su bez plate, doduše, dobijali nekakv yeparac, i hranu koju on nije mogao da jede. Svake nedelje su morali iako pravoslavci , u stroju, u katoličku crkvu na misu. Jednom je bio kažnjen zbog nekakve sabotaže vešanjem za noge.
Pored predmeta koji podsećaju na vreme koje je Andrija proveo u „munkašu“, Boško u svojoj biblioteci, koja je je deo lične riznice koju čini i 10.000 fotografija i veliki broj dokumenata, ima i nekoliko stotina knjiga od 2.000, koje je njegov otac kao zemljoradnik sa svega pet razreda završene osnovne škole posedovao pre rata. Na svakoj od njih stajalo je „svojina Andrije Brzića“, a njih su neštedimice čitali ondašnji intelektualci, gimnazijalci, sveštenici, monasi, studenti, čak i domaćice koje su volele knjigu, jer u Kovilju u to doba nije bilo javne biblioteke. Kod Andrije su mogli da čitaju i „Politiku“, na koju je bio pretplaćen, kao i izdanja Srpske književne zadruge.
Zorica Milosavljević
Foto: S. Šušnjević