„Smrt gospodina Goluže“ u novom ruhu u Pozorištu mladih

Oni bi tada, s punim pravom, mogli pozvati čak i televiziju. Zašto njima predmet suštine – nadvladavanje vašara taštine „smrtno ozbiljnom odlukom“ – predstavlja ovakvu priliku, u mnogo čemu je drugačiji od odluke Ane Đorđević da istoimenu dramu, po motivima Šćepanovićeve priče, ali i filmskog scenarija, praktično zasnuje na ideji spektakla. Tako će onaj „dupli gulaš“, kako je Danilo Kiš ironično okarakterisao Šćepanovićev apsurdističko-realistički tekst, postati četverostruki.

Za neupućene, Goluža, kako mu i ime nagoveštava, i nije neki gospodin. On je običan činovnik, “zalutao” u neku malu varoš na putu za more, gde je krenuo da se malo isprsi, odahne od skučenosti vlastitog života. Samoubistvo mu nije bilo na listi želja, ali sticajem čudnovatih okolnosti – poput one da je izašao iz voza u mestu bez pruge – ispostaviće se da mu takva jedna namera može ispuniti sve druge želje. Znatiželjni meštani, kada su poverovali u scenario da je on tu zato što bi da se ubije - skoči s mosta u reku u koju pljucka jer ne zna da pliva - tretiraće ga ne ne kao gospodina, nego kao Gospoda, a na kraju će i on da poveruje u to. Pogotovo zbog toga što, pored brojnih privilegija u kojima sve više počinje da uživa, dobija ono što mu je verovatno i najviše nedostajalo: divljenje i poverenje žena.

E, sad, novela je i u svoje vreme, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, izazvala podeljenu pažnju. S jedne strane, neupitno je bilo majstorstvo pripovedanja Branimira Šćepanovića, koji je uspeo da čitaocima približi čitavu prirodu ljudskog postojanja u jednom kratkom i efektnom proznom delu. Na tragu velikih majstora apsurda, Kafke, Kamija, Goluža je čovek osuđen na smrt - svojim smrtnim gresima. Njegova okolina oličena u zabiti i njenim varošanima, samo je odraz već pomenute suštine postojanja - vašara taštine. Mnoštvo znakova koji potkrepljuju ovaj čak i hrišćansko-metafizički (filozofski) interpretacijski nivo – a zbog čega su njegov sklop sa mnoštvom prizemnih, realističkih motiva, kao što je prejedanje gulašom, kritički nastrojeniji čitaoci i prozvali logički nekoherentnim i nedoslednim, takoreći kalamburom svega i svačega – sam autor je peglao u scenariju za film Živka Nikolića, ali ni to mu nije baš puno pomoglo.

Delo će ipak ostati ne samo zapamćeno, nego i antologijsko, sve do danas. A danas, u Pozorištu mladih, gledamo predstavu “Smrt gospodina Goluže” koja je Ana Đorđević napisala, pa je tako i režirao Patrik Lazić, kao televizijski šou program posvećen jednoj od najdubljih ljudskih neodumica - je li jedan život vredan života, odosno njegovoj pukoj egzekuciji. Goluža (Saša Torlaković) u ovoj verziji  stvarno postaje gospodin, prilično dostojanstvenog tona i karaktera, nasuprot svim drugim krvoločnim i sujevernim likovima, napisanim i dopisanim sa mešavinom filmskih i motiva novele, uključujući i jedan od poptuno svežih - lik grobara Gavre (malo omaža i Dušku Kovačeviću).

Ženski likovi predstavljeni su u znatno punijem spektru, što je zahtevalo još veći nivo razrade originala. Položaj žena, kako bi se socijalnim, rodnim rečnikom mogao nazvati tretman ovog plana, mnogo je važniji i istaknutiji nego u izvorniku. Ako bi osim kolektivne nesvesti i samozadovoljstva u svom dominantnom položaju muških, i žene bile te koje bi mogli posmatrati depersonalizovano, Ana Đorđević se potrudila da im podari više nijansi i razloga za nevolju u kojoj su se našli - nemar i zapostavljanje od strane vlastitih partnera, zbog čega se uglavnom i okreću idealizaciji novopridošlog člana. Svojevrsnom elipsom, pak, u vezi Goluže i udovice Anke (Slavica Vučetić), kojom je u filmu i sam Šćepanović pokušavao da ispravi ovu nepravdu, dajući joj i niz drugih značenja u odnosu na glavnu, filozofsku temu pitanja života i smrti, nije se puno odmaklo ni ovde. Naime, odluka da se njihov odnos sav rasplete i prikaže naknadno, u jednoj sceni koja prethodi ritualu (Golužu u smrt na kraju ne pred televizijskim kamerama odvode meštani maskirani u “indijanske” idole), prosto nema dovoljno prostora da se razvije. 

Nakalemljenost lika Voditeljke (Katarina Marković), koja ima sasvim druge nevolje od zatečenih “Šćepanovića”, celokupnim tretmanom, u predstavi u Pozorištu mladih negde se izgubila naslovna priča. Mentalitet gomile i nametanje televizijskog okvira, učnili su da ona padne u vodu, bez toga da ođekne i ustalasa. Čak i melodramski, pa i porodični odnosi u komadu, zabrinjavajuće žensko pitanje, nisu odmakli dalje od identifikacije problema. Jedino što funkcioniše, možda baš ono što je i Živko Nikolić od samog autora uspeo da izvuče u svom filmu “Smrt gospodina Goluže”, jeste groteska. Režija, scena, kostim, muzika, igra glumačkog ansambla, sve je na svom mestu i sigurno će imati mesto i na repertoaru. Ali, ako je za potvrdu, Golužina smrt više nije pitanje bog-zna kakvog plana, nego je jedna uopštena lokalna priča. Njegov skok, ili skliznuće sa mosta, prizemljenje u lokalnim medijima.

Igor Burić