Nekadašnji fudbaler Đorđe Mrđanin s bratom stub porodične vinarije

I želje su im se ostvarile. Danas, vinarija „Mrđanin“ poseduje 14 hektara pod lozom, dok su na sedam u toku pripreme za sadnju, i kapacitet od 100.000 litara vina, uređen i proširen podrum, degustacionu salu, halu za fermentaciju i odležavanje vina, prekopotrebnu mahanizaciju i opremu, a što je najznačajnije, oba sina pronašla su sebe u tom poslu. Dok je mlađi Alesandar bio uz roditelje kada su, iako uspešni svako u svom tadašnjem poslu, oni udarali temelje ovom sadašnjem u svetu vinogradarstva i vinarstva na savremenim principima, stariji je gradio fudbalsku karijeru.

Mada će, kada pitate sada  četrdesetogodišnjeg Đorđa o tom, deceniju i po dugom periodu njegovog života, reći da je već i zaboravio da je bio fudbaler, rado će prizvati iz sećanja mnoge trenutke provedene na terenima u nekadašnjoj Jugoslaviji, Srbiji i inostranstvu, a posebno pikanje lopte i igru u Dvorskoj bašti i bežanje s časova zbog fudbala.

– Mi smo vreme provodili u Dvorskoj bašti za razliku od sadašnjih generacija – kaže Đorđe Mrđanin. –  Znalo se tada da jedna grupa igrača dolazi u Dvorsku u 16 na fudbal, druga sat kasnije, a treća u 18 sati. Uglavnom su to bili ugrači stariji od mene, i kada se ukaže prilika,  dozvolili bi mi da igram sa njima. Prvi stepenik na mom fudbalskom putu bio je odlazak u Novi Sad u FK „Kabel“ kada sam pošao  u srednju školu, mada moram  da kažem da sam prvo počeo u „Vojvodini“, ali su me oni oterali kao netalentovanog igrača. Odlazio bih ujutru na trening, vraćao šezdesetjedinicom kući da jedem na brzinu i istim autobusom ponovo išao u Novi Sad u školu. Sam se sebi sada divim kako sam uspevao sve to da stignem - da budem uspešan u sportu i relativno uspešan u školi, iako, iskreno govoreći me je ovo prvo više interesovalo. Tada su, po njegovim rečima, počele da se dešavaju stvari na koje nisu bili spremni ni on ni porodica. Obukao je dres reprezentacije Jugoslavije, nizali su se nastupi i po povratku sa jedne od turneja, sadašnji generalni direktor „Crvene zvezde“ Zvezdan Terzić  došao je i ponudio mu ugovor s OFK „Beogradom“.     

– Bio sam tada treći razred srednje škole – priča nekadašnji fudbaler, a sadšnji vinar. –  Na mom ocu i majci je tada bio najveći teret - da li prihvatiti ponudu ili ne. Otac je prelomio i ja sam sa sedamnaest i po godina otišao u Beograd i zaigrao za  OFK-a  koji je bio respektabilan prvoligaš. Sa nepunih 18 godina sam debitovao za prvi tim i usput igrao za omladinsku  reprezentaciju.

Posle OFK-a „Beograd“, igrao je i za zrenjaninski „Proleter“, „Veternik“, „Hajduk“ iz Kule, u kom je proveo šest godina. 

–  Nakon četiri godine „Hajduku“ usledila je moja internacionalna karijera – napominje Đorđe. –  Igrao sam za dva kluba u Švedskoj – Degerfors i Norčeping, ali kako sam patriota i nostalgičan, koliko fudbal, toliko sam voleo i Karlovce, Novi Sad, Srbiju, pa kada sam dobio ponudu od „Vašaša“ iz Budimpešte, prihvatio sam je da bih bio bliže kući. Proveo sam jednu sezonu u Budimpešti, vratio sam se  u „Hajduk“ i šest meseci posle otišao u Kazahstan.

Za boravak u Kazahstanu kaže da je lepo i nezaboravno iskustvo iz više razloga – pre svega zbog uslova života i nespecifičnog odnosa prema fudbalu. Međutim, kako se kada je bio u Norčepingu, 2009. oženio, pred njim su se pojavili drugi prioriteti.

– Supruga Tijana je ostala ovde da završi studije, i ona je sada radiolog, docent  – kaže Đorđe. - Bilo je vreme za stvaranje porodice i to je bio kraj moje internacionalne karijere. Po povratku iz Kazahstana sam igrao za Novi Sad, imao punudu da idem u „Javor“, „Novi Pazar“, međutim, to mi je bilo daleko kao da sam u inostranstvu. Razmišljao sam šest, sedam  godina pred kraj karijere šta ću i kako kad prestanem da igram, a u stvari sam sve to vreme znao šta ću raditi. Roditelji su već bili u ovom poslu i ja sam se okrenuo novom životu.

Kaže da nije zažalio kada je prestao da igra fudbal, i dodaje da je zapravo živeo dva života. Fudbalski je  bio retko pristupačan svima, a njemu je pružio mnogo toga. Prošao je desetine država, stotine mesta, kontinenata , klimatskih zona,  relativno mlad  zarađivao relativno puno, ali i shvatio da novac ne kreira sreću u životu.

– Naši roditelji su doneli pravu odluku i zovem ih zbog toga revolucionarima, jer najlakše je bilo prodati zemlju koju su nasledili, a mnogo teže reći „da“, radićemo ta tri - četiri hektara.  Bio je to veliki izazov i iskustvo za oboje i ponosan sam na njih. Brat Saša i ja smo se uključili kad su oni napravili osnove. Dosta dobro funkcionišemo kao porodica i tim. Otac je zadužen za proizvodnju sirovine, nas dvojica za proizvodnju vina uz tatinu pomoć, za  distribuciju, degustacije, a mama je kao kohezioni faktor. Moja zamisao je da brat polako od oca preuzima i proizvodnju grožđa, jer tata ulazi u godine kada treba misliti o prenosu znanja i isustva – kaže.

Priznaje da nije imao znanja kada se upustio u vinogradarstvo i vinarstvo, i da je krenuo od nule, ali naglašava da je preduslov za ovaj posao ljubav, a nju je imao.

– Imao sam sreće što sam zatekao kod nas profesora Vladu Kovača, doajena vinarstva  i jednog od autora nekoliko sorti – kaže Đorđe. –Profesor Kovač je uspostavio sistem proizvodnje  vina u našoj vinariji i učio sam od njega i oca. Sve što sam naučio, naučio sam iz prakse, što je vrlo bitno.

Vina distribuiraju u više od  150 ugostiteljskih objekata, uglavnom po Vojvodini. Od sorti imaju merlo, kaberne sovinjon i kaberne fran, šardone, klon rizling SK 54, silu i probus. Poslednje tri su nastale na Institutu za vinogradarstvo u Karlovcima, ali to neće biti jedine novostvorene sorte u njihovim vinogradima. Planiraju da zasade i neoplantu jer su zagovornici autentičnih, domaćih sorti, koje sve više i drugi vinari prepoznaju kao naš potencijal. Đorđe među njima ističe probus kao vrhunsko vino, s ogromnim potencijalom, koje je u usponu, i kaže da je to mercedes proizveden u Karlovcima.

Zorica Milosavljević