Vojvodina bi mogla othraniti 14 miliona tovljenika godišnje

Naša zemlja ima blizu 2,8 miliona svinja, a godišnje proizvedemo  između 250.000 do 300.000 tona mesa.

Žive svinje, izvesno je, još neko vreme nećemo moći da izvozimo jer je kod nas tek pre godinu (15. decembra 2019) ukinuta obavezna vakcinacija protiv klasične svinjske kuge.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i član Odbora Ministarstva poljoprivrede za izradu novog zakona o stočarstvu dr Ivan Radović kaže za „Dnevnik” da se, kada se govori o toj temi, prvo nameće pitanje gde ćemo svinjetinu moći prodavati pa tek onda da li domaće svinjogojstvo ispunjava uslove da se svinjsko meso nađe na trpezama stranih potrošača. Evropsko tržište je, napominje, zagušeno, rusko sve više postaje samodovoljno jer se poslednjih godina u Rusiji grade farme svinja velikog kapaciteta, a što se tiče kineskog tržišta, u Srbiji još nema klanice koja je registrovana za izvoz svinjskog mesa u Kinu.

Svinjarstvo kao industrijska grana može doprineti razvoju ruralnih delova zemlje, kroz proizvodnju prasadi na komercijalnim farmama i organizovanu proizvodnju tovljenika.   

Ta proizvodnja treba da se zasniva na kvalitetu tovljenika na liniji klanja, gde će kontrolu i merenje raditi nezavisna institucija koja će meriti mesnatost i na osnovu toga tovljenike i plaćati, što je, takođe, jedna od mera da se svinjarstvo širi i razbijaju predrasude da nismo spremni za izvoz.

Profesor ocenjuje da je ukidanje obavezne vakcinacije svinja protiv klasične svinjske kuge poslednjih decenija najbolja odluka što se tiče razvoja svinjarstva. 

Kada se tržište otvori za tovljenike, onda se farmeri stavljaju na bolju poziciju jer mogu direktno pregovarati sa zainteresovanim klanicama u inostranstvu, kaže prof. dr Radović.

Na početku razgovora naš sagovornik ističe da u Srbiji postoje bolje pretpostavke za razvoj te grane jer imamo manje od 0,2 uslovna grla po hektaru i time dovoljno prostora da tu proizvodnju širimo, za razliku od mnogih evropskih zemalja. Ali i napominje da profitabilno svinjarstvo nije podatak iz statističkog godišnjaka, već da je svinjarstvo industrija koja mora da ispoštuje sve propise struke da bi bilo efikasno i da u tom pogledu imamo rezultate, pa tako i dobre izglede da se posle tri decenije opet nađemo među izvoznicima u EU. 

Svinjarstvo treba pratiti preko kontrolisane proizvodnje industrijskog tipa, koja se danas u velikoj meri i sprovodi, naročito u Vojvodini. Od donošenja Glavnog odgajivačkog programa 2010. do danas, kada je aktivan treći Glavni odgajivački program, evidentno je povećanje kvalitetnih proizvođača koji sprovode sve mere tehnologije koje struka propisuje i time dobijaju kvalitetna priplodna grla. Glavni odgajivački program je propisan Zakonom o stočarstvu, a država je stavila akcenat da se ova grana stočarstva vodi kroz unapred definisane ciljeve i propisane programe. Upravo postojanje Glavnog odgajivačkog programa na nacionalnom nivou je sačuvalo brojno stanje najvažnije kategorije, a to su krmače čiste rase i f-1 generacije, čime je, za razliku od zemalja u okruženju, nacionalna proizvodnja sačuvana i stvorene prilike da se svinjarstvo razvija, naglašava prof. dr Radović.

Da bi se problemi otklonili i obim izvoza vremenom rastao, mora postojati odgajivačko-selekcijski rad, da se proizvodnja vodi putem softvera, stalno proverava kvalitet grla da bi se vremenom na farmi smanjio broj loših grla koja skriveno prave trošak. Mnogo je sigurnija procena kvaliteta životinje nego procena i tržišne cene tovljenika. Plaćanje mesnatosti tovljenika na liniji klanja je jedno od rešenja za prevazilaženje problema oscilacije cena tovljenika, koji može doprineti tome da pravi proizvođači, umesto smanjenja broja tovljenika, uvećavaju broj svinja na farmama i tako postanu sve veći izvoznici, zaključio je prof. dr Radović.

Slabosti koje sada postoje u odgoju svinja, kaže on, treba u prvom redu otklanjati proizvodnjom kvalitetnog mesa, prvenstveno mesnate svinje, pa tek onda obratiti pažnju na kvantitet.

Ako bismo gledali koliko imamo hrane, konkretno – žitarica, samo Vojvodina bi mogla nahraniti 14 miliona tovljenika. Za tako nešto, osim odgajivačkog programa, treba da postoje i udruženja koja imaju jasan cilj, dobijanje kvalitetnog, a to znači i jeftinog tovljenika, i proizvodnju krmača, uz jasne i definisane odgajivačke metode.

Sada, podseća prof. dr Radović, država subvecioniše priplodne krmače i tovljenike, ali je trenutna cena veoma niska i mnogi polako izlaze iz priče. Naročito brzo proizvodnju napuštaju, kaže, tovljači. Za razliku od njih, ističe naš sagovornik, odgajivači koji imaju priplodni materijal ne mogu lako izaći i jedina alternative kada se uđe u tu proizvodnju je proizvoditi samo kvalitet.

Z. Delić