Prečanska leksika: Pada dubok sneg
I pre „Gugla” smo znali da Eskimi, koji sebe zovu Inuiti, tj. ljudi, a žive na snegu i ledu i jedu samo meso, imaju više od dvesta izraza za sneg i njegove „nusproizvode”, ali nikad nismo mnogo patili što mi koristimo tek dvadesetak, jer se na tu uobičajenu zimsku padavinu gleda s podeljenim emocijama.
Jedni sneg jedva čekaju (deca, skijaši i poljoprivrednici), dok druge uvek iznenadi(!), poremeti saobraćaj, „potroši” struju, oteža snabdevanje, uspori vozove… Stariji ljudi su uvek govorili da sad nisu zime kao što su bile jer je nekad sneg bio do dupeta (stojser sneg je baš to), ali im ne treba baš mnogo verovati jer pamtim da smo pedeset i neke prošlog veka imali dva meseca zimskog raspusta zbog nezapamćeno tople zime i nezampamćeno masovnog gripa.
I ove sezone je sneg kod nas zakasnio, jedva je negde zabeleleo, ali nekom je zacrnio dane (Špancima, recimo). Svetski rekordi govore da je u sezoni 1998/9. na planini Maunt Bejker, država Vašington, palo čak 28 metara snega, dok je „na dnevnom nivou”, kako se sad kaže, najviše navejalo 193 cm, opet u SAD, Srebrno jezero, Kolorado, januara 1921. Kod nas za sad nije bilo takve salauke, ali nikad ne treba zaboraviti poslovicu da nije kurjak pojeo zimu. I onu da ima više (zimskih) dana nego kobasica.
Sneg najbolje predviđa crkveni kalendar i kaže: Sveti Mrata (24. novembar) sneg na vrata, ali opominje još i ranije: Sveti Luka (31. oktobar) sneg „zauka”. Upozorava na to da je Jovanska mećava (20. januar) vrlo opasna, ali već kroz nedelju dana može svašta da se desi. Mnogi tvrde da Sveti Sava Dunav zamrzava, ali drugi (optimisti, kažu baš Romi) veselo odgovaraju: Sveti Sava, raste trava. Ima u strahu od snega i pominjanje Baba Marte, mada se mart smatra prolećnim mesecom, a ja se sećam da je 1. maja 1969. u Novom Sadu padao sneg.
Sneg veje, mada glagol vejati označava i čistiti vetrom, rešetom i spravom što se zove trijer pasulj, grašak, pšenicu (posledice videti u „Pop Ćiri i pop Spiri”). Izraz „Pada dubok sneg” je ozvaničio veliki poeta i deran „petrovgradske prašine” Vojislav Despotov 1986. u istoimenoj pesmi: „Pada dubok sneg na moju novu košulju / Polovinu pluća, bolnu nekada, od jutros napada nasmešeni virus, Rus sa zapada.” Kad padne dubok sneg, on je negde celac, ravan i nedirnut, po njemu se prave staze – prtine.
Omiljeni su opisi patnji đaka pešaka u planinskim krajevima, koji su „na putu do škole prtili sneg do kolena”. Mećava je jak i dugotrajan nalet snega, a ako je prati vetar, stvaraju se smetovi, od kojih se nekad branilo postavljanjem lakih ograda, evedri, od letava duž puteva i pruga jer su, navodno, smetovi znali čak i da zaustave voz, kako piše Agata Kristi u „Orijent ekspresu”.
Susnežica je sneg mešan s kišom (posledica je bljuzgavica), a poledica ledena kiša, najopasnija zimska varijanta atmosferskih taloga, najpogubnija za saobraćaj, svih vrsta, pa i pešačenje. Dešava se, obično krajem zime, da padaju „cigančići”, sitan, suv sneg, kratkotrajan i kratkovek. Tu pojavu zovu još i „krupa”, valjda jer liči na prekrupu, lepo, belo, krupno brašno. Drveće, ali i sve ostalo, telefonske i druge žice, đermove i bunare, ograde i odžake, zna da ledenim bradama lepše od snega ukrasi – inje. Ukrštene reči kažu da je to „smrznuta rosa”. Smrznuta voda jeste, mada inje raste kad je nebo sasvim vedro. Apsolutno odsustvo vetra izazivaju svaki mraz i niske temperature. Golomrazica zna učiniti zimu vrlo neugodnom, makar bila sasvim siromašna snegom.
Dugotrajan mraz, uz nizak vodostaj, zna da zaledi i velike reke, pa i Dunav, što se ne dešava često, ali nas ipak pogađa. Kad su sante 2017. zatvorile površinu moćne reke, čak i čuvenu Daljsku krivinu, podsetile su na to da postoje brodovi ledolomci. Kad mraz popusti i sunce sine, led krene i nosi sve što nije sklonjeno u zimovnike, od splavova do čamaca i brodova.
U zimski rečnik spadaju, naravno, i saonice i saonik. Po snegu je teško voziti kola, bilo kakva, pa su ljudi izumeli saonice, obično drvenu napravu koja klizi ko snegu a ne zapinje jer ima uvrnute špiceve. Najčuvenije sankanje je ono po ruskim stepama a u trojkama, koje vuku konji rase „Orlovski kasači”, belci dresirani da onaj u sredini (logov) trči kasom, a levak i dešnjak – galopom, uz obavezno držanje glave u svom sektoru. O tome je nekad pevala Olivera Marković i podsećala na to da je zima i sezona praporaca, sitnih okruglih zvona koja se vešaju na konjsku opremu da svojim cilikom opominju ljude da se sklone s puta jer mogu biti pogaženi.
Svetski čuvena pesma o sankanju je i ona američka zvana „Džingl bels”. Smatra se božićnom pesmom mada je njen kompozitor Džejms Pintpoint, horovođa iz Bostona, zime 1875. slažući reči i note u ritmu konjskog kasa, samo hteo da dočara lepote vožnje po snegu u sankama koje vuče jedan konj. Pesma je postala svetski hit 1940, kad ju je svojim baršunastim glasom otpevao Bing Krozbi a izraz „džingl” je ušao u radio-novinarstvo, označavajući muzičku najavu, nešto kao „tuš” tamburaške bande u kafani.
Simboli jake zime su i klice – ledenice na strejama kuća. U gradu su vrlo opasne jer mogu i da usmrte kad padnu s visine na trotoar, odnosno prolaznike, ali ih u selu gledaju drugačije. Deca vole da ih lome, pa i probaju čeznući za sladoledom, dok seljaci čak veruju da klice najavljuju rodnu godinu, što se često i ostvari. Klice se stvaraju od snega na krovu koji se lagano topi i pretvara u „stalagmit” koji je duži što je sneg deblji. Inače, klice na toplim štalama su veće nego na praznim, gde ih i nema, jer su hladne. Dakle, puna štala znači više stajskog đubreta, a više đubreta znači da će klipovi kukuruza biti dugački kao ledenice!
Jedni jedva čekaju sneg dođe i zaveje, drugi da ode, da se otopi. Dakle, da bude važan i spominjan „kao lanjski sneg”. Ispada da „ne pada sneg da pokrije breg” već da se vidi šta mi o njemu mislimo. I trag ostavimo.
Pavle Malešev