Goran Marijan, fizioterapeut: Više od 600 puta sedeo na Vošinoj klupi
BELEK: Sada davne 2005. godine tada 20-godišnji Goran Marijan obreo se u FK Vojvodina, vođen željom da ispeče zanat fizioterapeuta za koji se školovao.
Teško da je tada mogao i da pretpostavi da će u klubu ostati do današnjeg dana, a, eto, zajedno s kolegom Nemanjom Mijićem je sa ekipom u Beleku.Inače, igrači mu beskrajno veruju.
- Kada sam došao u klub, dr Borko Vukosav, s kojim sam kasnije ostvario sjajnu saradnju, kao i raniji fizioterapeut Miodrag Milivojević uzeli su me „pod svoje“ i naučili poslu. Dve godine posle mene stigao je i kolega Mijić i od tada u tandemu vodimo računa o igračima. Tokom godina prošlo je mnogo igrača i trenera , a ja imam više od 600 utakmica na klupi Voše – ističe Marijan.
Koji su najveći uspesi koje su crveno-beli ostvarili od kada ste deo kluba?
- Dva puta smo se radovali trofeju u Kupu, čini mi se da smo šest puta nastupili u finalu tog takmičenja, a bilo je tu i divnih trenutaka i uspomena koje su mi ostale posle duela s Atletikom u Madridu, Bursom, Sampdorijom... Dakako, sećam se i poraza u finalu Kupa s Partizanom iz 2011. godine, kada smo se povukli s terena. To nas je, sve zajedno, najviše bolelo... Od trenera najviše sam volim da radim sa Nenadom Lalatovićem, lepe uspomene me vežu i za Sosu Babića, Marka Nikolića, Zlatomira Zagorčića, mada su mi i ostali ostali u dragom sećanju.
Šta i koga biste još izdvojili?
- Upoznao sam velike igrače i ljude, poput Ilije Pantelića, čijih priča se i danas sećam, poput one da se u Francuskoj družio i sa slavnim glumcem Žan-Pol Belmondom. Nekoliko godina nisam smeo ni da mu priđem iz strahopoštovanja koje sam prema njemu osećao. Slična osećanja imao sam i prema legendarnim fudbalerima Petru Nikeziću i Dobrivoju Triviću i još nekima čija su imena bila i jesu velika u svetu srpskog fudbala.
Dva isključenja
Zanimljiv detalj je i taj da je Marijan dva puta doživeo isključenje.
- Jednom je jedan naš poznati arbitar prišao klupi i meni pokazao crveni karton, iako nisam baš ništa uradio. Objasnio mi je taj sudija da jednostavno ne može da isključi dr Vukosava i odlučio je da izbaci mene. Drugi put sam pre nekoliko godina isključen u susretu s Partizanom, ali tada zbog mnog prigovora.
Vaša višegodišnja saradnja s dr Borkom Vukosavom sigurno vam je posebno važna?
- Puno toga sam od njega naučio, shvativši da je poziv sportskog fizioterapeuta potpuno drugačiji od onog što sam u školi učio. Važna je svakodonevna edukacija, učenje, primena odgovarajuće aparature, jer tehnologija napreduje i to mora da se prati. Sa dr Vukosavom i danas odlično sarađujem, pomogne nam i dr Nemanja Mirnić, koji je takođe jedan od najkvalitetnijih specijalista sportske medicine s kojima radim. Njima treba dodati i profesora dr Lukača, pa dr Milankova, dr Seničar, sadašnjeg lekara naše ekipe dr Vladimira Čolakovića, kao i kondicione trenere Aleksandra Jankovića i Sašu Semeredija.
Da li sarađujete sa kolegama iz ostalih superligaških klubova?
- Ne toliko, ali im pomažemo. Sećam se kada je jedan igrač Zlatibora povredio glavu sudija te utakmice pozvao je dr Čolakovića i mene da mu pomognemo i ukažemo mu prvu pomoć. Volim svoj posao, jer život u sportu je najlepši, iako se nisam sam ozbiljnije njime bavio. Kolega Mijić i ja proveli smo puno vremena zajedno i po samim pogledima znamo šta ko treba da radi, bez suvišnih reči. Niko od nas dvojice nije glavni, ravnopravni smo u poslu, s tim da uglavnom ja na utakmicama utrčavam na teren i pomažem ozleđenim fudbalerima.
Proputovali ste s Vošom čitavu Evropu, postali porodični čovek i dobili ste ćerku?
- FC „Vujadin Boškov“ je mašinerija, u kojoj svako od zaposlenih ima značajnu ulogu. Pri tome mislim na naše kuvarice, vozača, čistačice, momke koji održavaju terene i sve ostale, jer bez njih Vojvodina ne bi bila to što jeste. I suprugu sam upoznao uz pomoć Vojvodine, dobili smo ćerkicu Milu i ovaj klub je, na svoj način, postao moja kuća – istakao je Goran Marijan, rođen u selu Stepanovićevu, u koje da često ode kod roditelja.
A. Predojević