REZON Blagorodnost pozajmice tuđih zasluga

Piše:Milorad Bojović

Politika je, u načelu, jednostavan posao. Naklonost građana predstavlja najpoverljiviji kredit koji može da se dobije. Glas na izborima je beskamatna pozajmica, sa ograničenim rokom otplate.

Sve političke partije i političari koji imaju rđav rejting u narodu, pokušaće da fokus javnosti sa svoje trenutne nemoći usmere na nepostojeće zasluge iz prošlosti. A kad nemaju svojih, onda se pozivaju na zasluge predaka. Tom retrospekcijom pokušavaju da kod naroda probude osećanje „istorijske blagorodnosti”. Međutim, političar bez sledbenika i glasača, isto je što i prodavac bez tapije.

Tako je Zoran Đinđić postao jedina žrtva atentata u svetskoj istoriji koja i dalje ima politički život. Vudu koaliciju čini nekoliko medija i njegovih sledbenika iz petog ešalona. Rečju, svi oni koji nemaju svoj pa moraju da pozajmljuju tuđ identitet.

Baštinici testamenta, pozivanjem na Đinđića, prikrivaju sopstvenu nemoć i odgovornost za ekonomsku propast Srbije pod njihovom vlašću.

Tri razjedinjene organizacije bez oslonca u narodu, međunarodnoj političkoj, finansijskoj i poslovnoj zajednici, koje predvode tri kneza bez političkih veština, i viškom kontraproduktivne lažne kuraži, bez političkih sposobonsti, i popularnosti, nastoje da iznude svoj dolazak na vlast bez izbora. Pored toga što insistiranje na dogovoru, mimo naroda, i mimo volje većine, predstavlja rušenje ustavnog i političkog poretka, reč je o direktnoj suspenziji demokratije. Vlast se bira na izborima, voljom naroda, a ne dogovorima!

A za razjedinjenost i slabost opozicije nije kriva Vučićeva snaga, kako pokušavaju da prikažu njihovi advokati u javnosti, već njihov diletantizam. Loša reputacija, katrastrofalan imiy i još gori rejting direktno su povezani s pogrešnom ideologijom, još pogrešnijim političkim znanjem i katrastofalnim planovima.

Uverenje da će se narod bespogovorno u svemu složiti sa njima, počiva na naivnoj pretpostavci da građani sede kod svojih kuća zagledani u vesti N1 i Nove S, ili Parove. A to je zabluda! Ako žele da im narod poveruje, moraju ga sprečiti da se kreće. Da putuje. Moraju ga zarobiti, utamničiti, jer, čim se pokrenu izvan Beograda, građani će shvatiti da ih ne laže Vučić, već opozicija.

Putevi o kojima Vučić govori postoje. Kao i fabrike. Škole. Bolnice. Ništa od toga nije produkt propagande Željka Mitrovića i Pinka.

Istina, svaka investicija može se prikazati iz više uglova. Interpretacija je često važna, koliko i sama investicija. Pored brojivosti i merljivosti, koje se najčešće uzimaju kao glavni parametar, presudnu ulogu ima njihova dobrobit za običnog čoveka. Putevi i pruge nisu samo kamen, asfalt i željezo. Nisu samo zbir cifara. Niti su isključivo stavka u buyetu - putevi su život!

Apsurdnost nerada i političke pljačke, kao i ulaganje u bolju infrastrukturu direktno se ogleda u ljudskoj sudbini. Ako je čovek od Beograda do Valjeva morao da putuje dva i po sata, danas mu, zahvaljujući auto-putu „Miloš veliki”, za prelazak te razdaljine treba 60 minuta manje. Dakle, u odlasku i povratku on uštedi dva sata svog života.

Srbija je, nema dvojbe, 12 godina bila voz bez mašinovođe! A život Srba nestajao je u imaginarijumima neizgrađenih auto-puteva i sporosti vozova bez voznog reda. Za 12 godina vlasti i „investicione” genijalnosti Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Bojana Pajtića, Bore Novakovića, Novosađani, ili građani Sremskih Karlovaca koji su u Beograd putovali na studije, školu, ili posao, izgubili su punih 12 meseci. Na besciljno čekanje u natrulim, poluraspadnutim kupeima i avetinjskim senkama raspadnutih voznih stanica, godišnje im je nestajao ceo jedan mesec. Svakom od njih, klan političkih oligarha iz centra Beograda i Novog Sada, za vreme svoje vladavine ukrao je jednu godinu života. Celih 12 meseci koje su mogli provesti u igri sa svojom decom, unapređenju poslovnih i ličnih prilika, odmoru, čitanju.

U brojevima je istina, verovali su starogrčki filozofi. Kad na jesen u rad bude puštena brza pruga Novi Sad - Beograd, građani koji vozom putuju na posao, za jedan radni vek će uštedeti sedam godina života.

Brojevi ukazuju i da je Novi Sad danas bolje, uređenije i sigurnije mesto za život nego pre 2012. godine. Početkom „demokratskog” preporoda, u Novom Sadu su funkcionisala dva surova kriminalna klana, koja su otimala ljude, pljačkala, ubijala, reketirala građane, rasturala drogu. Danas nema nijedne organizovane kriminalne grupe koja maltretira grad i Novosađane.

Od 2000. do 2012. formirana je građevinska mafija, koja je gradnju stanova pretvorila u kriminalni posao unosniji od trgovine drogom, i bez krova nad glavom ostavila 28.000 Novosađana, i Podbaru Grbavicu pretvorila u betonske enklave, bez ijednog igrališta, drveta i travnjaka.

Šta je tome pogodovalo? Kako je takav organizovani kriminalni poduhvat bio moguć u gradu koji je od 1996. slavljen kao bastion demokratije.

Jednostavno je. Katastar je bio neuređen, jer je nosiocima „demokratskih promena” tako odgovaralo. Baze podataka nisu postojale, provera nije bila moguća. To je dovelo je do višestruke prodaje istih stanova. Na taj način učinjena je dvostruka, nenadoknadiva šteta. Oko 28.000 Novosađana ostalo je bez 7.000 stanova koje su najčešće kupovali pozajmljenim parama. Pored toga što je 7.000 porodica ostalo bez krova nad glavom, grad je umesto da profitira od naplate poreza na imovinu, isporuke vode, grejanja, čistoće, za novih 7.000 stanova, dobio više desetina lokacija koje neće biti rešene u narednih pola veka.

Dupla prodaja stanova bila je samo vrh ledenog brega. Celi blokovi zgrada, sagrađenih mimo propisa, sagrađeni su naknadnom promenom urbanističkih planova.

Najmanje tri investitora izgradila su svoja građevinska carstva na „kohabitaciji” s funkcionerima Demokratske stranke, koji su zbog njih urbanističke planove menjali, kao odela. Neka dokoni istraživači odu do gradskog Istorijskog arhiva i nek prelistaju odluke Skupštine grada u periodu od 2000. do 2004. godine, kad je njen predsednik bio Borislav Novaković, i nek se uvere da li su radi legalizacije nezakonito sagrađenog potkrovlja, ili celog sprata u ulici Miše Dimitrijevića, više puta menjali urbanistički plan tog dela grada. Arhivska građa je čudnovata stvar. Svi koji s nepoverenjem čitaju moj tekst, tamo mogu pronaći dokaze i o vezi tog investitira i gorenavedenog političara i nelegalnog sprata jednog hotela.

Jedan od trojice tada uticajnih investitora kesama gotovine potpomagao je izbornu kampanju Demokratske stranke uoči izbora 2008. godine. Zauzvrat je dobijao poslove rekonstrukcija objekata i najbolje parcele. Treći je u međuvremenu prodao svoju jahtu i čeka sudsku presudu za korupciju.

Svi izvedeni dokazi upućuju na to da je s bujanjem demokratije, nekad najnapredniji srpski grad sveden na nivo kasabe, a hendikep ponuđen kao preporod. Novac koji nije ulagan u prosperitet nego je preko fantomskih projekata prelivan u privatne yepove nekolicine povlašćenih „demokrata”, prikazivan je kao vrhunac javne dobrobiti.

Zanimljivo je da je danas u vreme „kriminalne” vlasti dupla prodaja stanova nemoguća, mada je u gradu aktivno čak 25 puta više gradilišta nego u periodu zlatne urbanističke groznice iz 2006 i 2007. godine. Ujedno, uređen je katastar. Uvezane su baze podataka između sudova, katastra i javnih beležnika.

Krivica se određuje na osnovu čina, volje i namere, i postoji čak i kada pravna odgovornost izostane. Naročito u političkom kontekstu.

Balast korupcionaštva koji nose u aktovci svoje „nove” politike, onemogućava novosadske opozicionare da ponude išta važno, od koristi za Novosađane. I dok oni svoje stare greške nude kao garanciju budućnost, naprednjačka vlast pogađa zicere, realizujući projekte koji će omogućiti drastičan skok u razvoju Novog Sada.

Posle 16 godina doći će do konačne realizacije strateškog sporazuma grada i Ministarstva odbrane o razmeni nepokretnosti, čime Novi Sad dobija mogućnost da preraste u metropolu. Grad će od vojske dobiti oko 20 objekata. Dom vojske, zgrada komande, kasarna Arčibald Rajs, kasarne na Mišeluku, Petrovara-

dinu, Detelinari, Jugovićevu, samo su deo tog, za grad, vrlo korisnog dogovora. Vojska će dobiti parcelu na Majurskoj adi (lokalitet uz Dunav, nizvodno od Termoelektrane-toplane), gde će izgraditi kasarnu za smeštaj svih svojih kapaciteta. Pored činjenice da će iseljavanje vojske iz grada omogućiti upis Petrovaradinske tvrđave na listu zaštićene svetske baštine, grad će dobiti mogućnost da značajno unapredi planiranje i razvoj.

U budućnosti će fokus sve više biti stavljan na kvalitet stanovanja i veću udobnost  društvenog i porodičnog života. Igrališta, vrtići, zelene površine samo su deo sadržaja od izuzetne važnosti za razvoj Novog Sada. Rešavajući nasleđeno i realizujući projektovano, grad ima mogućnost da postane sistem u kom politika korespondira sa životom. A lične simpatije, kao i lične antipatije nisu pouzdano merilo ni u politici ni u životu.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću