Priča Nedeljnog Dnevnika: Narandže

Pomislio sam da mu je sada onako bradatom i čupavom toplo pod maminom velikom crnom maramom. Dovezli smo ga kući iz susedne opštine; upravo su ga pustili iz logora. Sa svojim odredom stigao je u Sombor, gde je najpre otišao do berberina da se obrije i ošiša. Bacio je pogled u ogledalo i odmah se odmaknuo u stranu da se ukloni onom nesrećniku iza sebe, onom strašilu, koje ga je gledalo u oči. U stvari, video je samog sebe. Berberin mu je pokazao vrata; nije imao ni prebijene pare. Krenuo je pešice u susednu opštinu.

- Znaš li, Pepi, da je danas Albertov, odnosno, moj rođendan? Znaš da je danas napunio dvanaest godina? - pitala ga je moja majka. Ne, kako bi se toga setio, ali dok smo se vozili kolima koja su tandrkala, on me je zagrlio jače nego obično. Ruke su mu bile rapave i hladne.

- Doći ćeš ti k sebi do Božića - govorila mu je moja majka, a meni se motalo po glavi ono što sam prvi put čuo u školi o tome ko deli božićne poklone.

Popodne uoči Badnje večeri, otac je bio u svom ateljeu. Pomislio sam da možda ponovo slika, jer moj otac je bio slikar. Pretpostavljao sam da jedva čeka da se ponovo lati kičice. Uostalom, to je rekao gospodinu Vajsu, direktoru šećerane, koji ga je posetio prepodne i predao mu neki paket. Moja majka je baš tada obesila o štrik očišćenu kokošku da mrzne.

Ušunjao sam se u atelje da vidim šta radi. Ispisivao je firmu pokušavajući da na već obojenu ploču ispiše i reč „FOTOGRAF”. Mučio se oko slova, a naročito oko slova „F”. Ljutio se što svojim reumatičnim prstima ne uspeva da nacrta pravilnu elipsu, koju će razdvojiti vertikalnom linijom. Uzalud je pred njim ležao Novi zavet, koji mu je pozjamio njegov poznanik, prota Jovanović. U naslovu  knjige nije bilo tog slova, ali se tada usredsredio na ime prevodioca. On je precrtavao poslednje slovo skraćenog prezimena VUKA STEF. K... Na firmi su već bili ispisani tekstovi na nemačkom i mađarskom jeziku. Radio je što je brže mogao, jer je firmu trebalo da istakne pre Božića. To mu je savetovao i gospodin Vajs, koji mu je osim toga rekao da je u gimnaziji, čiji sam ja bio učenik, odlučeno da mađarska i nemačka deca za praznik mogu da ostanu kod kuće.

- Ove godine nećemo imati jelku, ali neka, samo kada je on ponovo kod kuće - rekla mi je majka. - On će odsad biti sa mnom fotograf, fotografisaćemo ljude našeg gradića i sela... Ali, ja sam znao da će on i dalje biti slikar, jer je svako njegovo uobličeno slovo podsećalo na vešala. Očito su mu se vešala za sva vremena urezala u pamćenje.

Majka nam je za večeru pripremila ćurku s nadevom od kestenja, ćurku koju nam je u onom paketu doneo gospodin Vajs. Otac mu je u znak zahvalnosti hteo da pokloni jednu svoju sliku. Ovaj to nije prihvatio rekavši da će za to još biti prilike. Neka je Vajsu večna slava i hvala.

U kaminu je uveliko gorela vatra kada je majka po treći put spomenula jelku. Otac je ćutao. Trebalo je da krenemo na ponoćnu misu. Rekao nam je da idemo, a on će poči za nama...

Stigli smo sat vremena pre početka mise. Crkva je bila prepuna žena u crnini koje su se molile. Crkva je odzvanjala od glasnog Očenaša. Onda se teta Reza zagrcnula usred molitve. Svi su počeli da jecaju. Njen muž se nije vratio kući. Učinilo mi se da vidim kako se u hladnoj crkvi stvara oblak pare.

Nosnice mi zapahnu neki nepoznati vonj...

Mi, deca, stajali smo ispred prvih klupa. Biloje nepristojno, ali sam se okrenuo i video da su se zamaglile oči moje majke. U ckrvi kao da je sve bilo obavijeno maglom. Onda su se i moje oči napunile suzama. Kad sam se ponovo okrenuo prema oltaru, video sam da i Hrist plače visoko gore na otarskoj slici. Uplašio sam se. Šta ako se zbog suza razmažu boje, i ako otac ponovo treba da ga naslika. Jer je on bio i slikar Hrista našeg oltara.

Dok smo se vraćali kući, nisam smeo da kažem ocu šta sam video.

A kod kuće, nasred sobe, stajala je jelka. Na njenim igličastim listićima blistale su sićušne kapljice vode. Činilo se da je iskićena ukrasima iako na njoj nije bilo ničega. Ispod nje bila je gajba narandži. Nisam mogao ni da je pomerim koliko je bila teška.

Prvog dana Božića došli su žandari po moga oca. Mislio sam da je to bilo zato što nije na vreme istakao firmu. Ne, došli su zbog jelke. Prijavio ga je portir šećerane. Pre no što je započet postupak, intervenisao je direktor Vajs. Rekao je daj e on lično odobrio isecanje jelke. A da je portir, pošto o tome što je video, nije njega prvo obavestio, dobio ukor.

Još nismo pojeli sve narandže kada sam u šupi sakrivenoj pored uglja našao poklopac od gajbe. Pošiljalac je bio očev prijatelj Izet Bećirpašić, direktor sarajevske banke, ali je pošiljka dopremljena iz Dubrovnika. Još se jasno vide datum pošiljke. Bilo je to 18. decembra 1918. Od tog vremena svaki mi Božić miriše na narandže.

Đeze Bordaš

Prevela Marija Firanji

Iz knjige priča “Čas

Gospodnji”. Agora, Zrenjanin – Novi Sad 2020