DARKO MAJSTOROVIĆ Zaveslaji ne prestaju ni u 75. godini 

Jeste da je užitak na vodi zamenio ergometrom u kući, ali bitno je da se sa zaveslajima ne prestaje, čak ni u 75. godini života. Istina je da nekadašnji reprezentativac, olimpijac i još uvek član istog kluba, ne odaje utisak da je iza sebe ostavio toliko leta. Vitalan, kaže da zdravlje duguje sportu, kojem je i dalje posvećen i upravo je za to i dobio najveće sportsko priznanje u Vojvodini „Jovan Mikić Spartak“ i to nagradu za životno delo.  

– Ustajem svaki dan u pola šest i u pola sedam sam na poslu, pa vi vidite gde sam. I ništa mi nije teško, baš ništa – kaže u razgovoru za „Dnevnik“ Darko Majstorović – Imam ergometar kod kuće i redovno vežbam. Do skoro sam se aktivno bavio rekreacijom, ali ne može dalje, ni vremenski, a i promenio sam kuk. To su sve posledice, između ostalog i bavljenja sportom.  

Po struci mašinski inženjer i vlasnik firme iz te oblasti, donedavno je, posle dve decenije na čelu Izvršnog odbora Veslačkog saveza Srbije, završio četvorogodišnji staž kao predsednik te organizacije. Vršio je dužnosti i prvog čoveka Danubiusa, Veslačkog saveza Jugoslavije, Tehničke komisije, bio je u stručnom štabu reprezentacije i Veslačkom Savezu Vojvodine. Do 30. godine se takmičio za nacionalni tim, a u 32. je poslednji put postao šampion države. Ima 18 titula državnog prvaka u raznim kategorijama i disciplinama. Na Svetskom prvenstvu u Notingemu 1975. zauzeo je 10. mesto i ispunio olimpijsku normu, pa je godinu dana kasnije sa Zoranom Pančićem na Igrama u Montrealu osvojio devetu poziciju. Za sportske uspehe dobio je Oktobarsku nagradu Novog Sada, a sada je stiglo i priznanje za njegov celokupan doprinos veslanju, koji i dalje traje.

– Kada je čovek 60 godina u sportu onda je valjda normalno da dobija nagrade. Sav trud koji se uloži rezultira, između ostalog, medaljama i priznanjima. Ovo jeste nagrada za životno delo, ali tu nije kraj. Ja nastavljam i dalje da pomažem svim sportistima. Imam firmu, samim tim i finansijskih mogućnosti da pomognem i ja to i radim – jasan je Majstorović.

U sportskoj karijeri koju je počeo sa čuvenim trenerom Srboljubom Saratlićem, odradio je više od 300 trka, što za Danubius, čiji je danas član Skupštine, što za reprezentaciju. Paralelno je studirao i završio Mašinski fakultet u Novom Sadu. Za veslanje kaže da se u velikoj meri promenilo u odnosu na period kada je on bio aktivan sportista, ali da je jedno ostalo isto.

– Onaj ko je motivisan za rad, taj će postići rezultat. Tom nije teško ni da ustane u pet ujutru, pa da pre fakulteta ili škole uradi prvi trening, pa drugi, pa da ide “mic po mic”. Potom može da dođe do toga da se upiše u Sportsku gimnaziju i da onda nastavi sa normalnim radom, tačnije vanrednim – da više vremena provodi u sportu, nego u školi, a da mu to ne kvari i ne remeti ni sportsku, ni profesionalnu karijeru.

Čvrsti zagovornik zdravog načina života, Majstorović napominje da je izuzetno važno da u „najgorem“ periodu, u godinama kada se mlad čovek formira, isti treba da se bavi bilo kojim sportom. Posebno je istakao značaj sportskih radnika, što je proisteklo iz pitanja da prokomentariše ulaganja države u sport.

– Osnovna aktivnost kojom se sportski radnici bave je kako obezbediti sredstva za omogućavanje treninga mladih sportista, početnika. Onog trenutka kada taj sportista stigne na reprezentativni nivo, tu je država besprekorna za sada. Postoje svi uslovi za pripreme, putovanja, stipendije, rekviziti...malo se „šanta“ sa nekim halama i zatvorenim prostorima, ali ide i to na bolje.

Majstorović problem vidi u tome kako pomoći da neko dođe do tog reprezentativnog nivoa.

– Mukotrpniji su treninzi onoga ko pokušava da stigne nekoga, jer vi kada dođete do nacionalne selekcije to počinje da bude rutina i naravno, imate sve uslove i mnogo ste rasterećeniji od bilo kog sportiste koji vas juri. Danas olimpijski timovi po dogovoru idu na pripreme gde im najviše odgovara. Biraju koji im čamac treba, koja motka za skakanje, sprinterice, na primer, sve to dobijaju. A šta rade ona deca koja su došla i stala u red, nemaju čamac, nemaju ovo–ono, a imaju volje i želje? E tu su sportski radnici ti koji ulažu dosta rada i truda, kao što sam i ja činio i nameravam da nastavim. U mom slučaju to je sada prepoznato „Spartakovom“ nagradom. Kada dobijete priznanje od ljudi koji se bave sportom, onda je to posebna priča. Ovo meni pričinjava veliko zadovoljstvo, jer je, na primer, Slobodan Boškan, odbojkaški zlatni olimpijac, vrhunski sportista, kao predsednik Sportskog saveza Vojvodine jedan od onih koji donosi odluku o nagrađenima. Statuom „Jovana Mikića Spartaka“moj dosadašnji rad je priznat – zaključio je Darko Majstorović. 

Kristina Bugarski