Kako stići do što zelenije Vojvodine?

U tom periodu i broj goranskih organizacija samo na području Vojvodine je više nego prepolovljen, sa 30 pao je na 12, a desetkovan je i rasadnički fond, koji je služio kao baza za pošumljavanje, ozelenjavanje i druge akcije. U petnaestak od tih 30 organizacija postojali su rasadnici iz kojih su namirivane potrebe za sadnim materijalom u većini slučajeva.

– Pokret gorana Vojvodine u zlatno doba svog postojanja na oko 120 hektara imao je razvijenu rasadničku proizvodnju, što je cifra vredna pažnje – kaže predsednik vojvođanske goranske organizacije Aleksa Jeftić. – Poslednjih godina to se svelo na nepunih 30 hektara. Time se još uspešno bave organizacije u Subotici, Somboru i Vršcu. Ostale su pogasile rasadnike, jer nije bilo podrške niti inicijative od lokalnih samouprava da se ozelenjava i pošumljava na njihovim teritorijama. Do pre nekoliko godina ukupno smo proizveli oko 19 miliona sadnica. Pre desetak godina bio je i znatno veći broj goranskih organizacija. Nažalost, i u našim redovima nije došlo da zanavljanja kadrova i osposobljavanja ljudi za preuzimanje nekih aktivnosti. Sticajem okolnosti veliki sistemi su preuzeli određene uloge i mi smo potisnuti u drugi plan kada je reč o ozelenjavanju i podizanju šuma,  i počeli smo da se bavimo drugim aktivnostima. Okrenuli smo se edukaciji i radu sa mladima i građanstvom i to nam dosta dobro ide za rukom.

Jeftić sa iskustvom dužim od četiri decenije u goranskom pokretu napominje da se u periodu kada su ostvareni zavidni rezultati u pošumljavanju i ozelenjavanju na Pokret gorana Vojvodine gledalo kao na bitnog partnera i polugu u društvu. Taj posao se planirao na godišnjem i srednjoročnom nivou i sprovodio po malim mestima i velikim gradovima.

Za 60 godina gorani su učestvovali u podizanju više od 23.000 hektara šumskih zasada. Od 1982. godine počeli su da niču poljozaštitni pojasevi u njihovoj režiji, kojih sada ima oko 1.500 hektara u Vojvodini. Doduše, mnogi su sada posečeni čime je napravljena  šteta široj društvenoj zajednici.

– Učestvovali smo u ozelenjavanju više od 21.000 hektara zemljišta i to je bila pretežna aktivnost PGV-a – kaže Aleksa Jeftić. – Nismo se bavili puno pošumljavanjem, već poljozaštitinim pojasevima, lovnim remizama i ozelenjavanjem. Ponosni smo na činjenicu da je oko 3,5 miliona ljudi učestvovalo na svim akcijama za 60 godina. I danas postoji zainteresovanost za akcije sadnje, ali nismo za to da se zasade sadnice i nikad više ne obiđu jer one zahtevaju negu do određenog stadijuma rasta. 

– Tadašnja pokrajinska vlast je podsticala lokalne samouprave na uvećanje šumskog rastinja i zelenila na različite načine – kaže Jeftić. – Iz cele ondašnje Jugoslavije donosili smo sadni materijal. Posebno dobru saradnju smo ostvarili tada sa Nacionalnim parkom „Fruška gora“ koji je po 200.000 do 300.000 sadnica proizvodio za naše rasadnike koji nisu u to doba bili osposobljeni da proizvedu baš sve vrste.  

Značajan doprinos u tom poslu dale su lovačke organizacije, koje su osamdesetih i devedesetih godina dobijale na korišćenje državno zemljište i podizale lovne remize, čime su održavale svoj fond. Osnivanjem javnih preduzeća „Vojvodinašuma“ i „Vode Vojvodine“, ističe Jaftić, površine za pošumljavanje prelaze u njihovu nadležnost i od tada se smanjuje uloga nekadašnjih društvenih, a sada civilnih  ili nevladinih organizacija.     

– Mi jesmo nevladina organizacija, ali to ne znači da smo protiv sopstvene države, ulice, mesne zajednice, grada – naglašava predsednik PGV-a navodeći  uspešan rad i odličnu saradnju goranskih organizacija u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Pančevu, Novom Sadu sa lokalnim sredinama. – Svuda u svetu vodi se osmišljena kamapanja sadnje tako da u njoj učestvuju svi, od onih najmlađih  do najstarijih, što kod nas nije još došlo do izražaja. Pošumljavanje može i treba da bude društvena akcija. Mi bismo bili veoma zadovoljni kada bi ponovo zaživeo taj duh zajedništva koji bi rezultirao masovnim akcijama ozelenjavanja na dobrobit svih i da se ne gleda na to kao isključivi zadatak javnih preduzeća. To može da se dogodi ako se uspostavi dijalog među svima i civilni sektor ne bude omalovažavan nego smatran kao integrativni faktor određene zajednice. Na svima nama je da osmislimo način kako bismo mogli da učinimo da se procenat pod zelenilom i šumama u Vojvodini poveća do optimalnih granica.    

Po Jeftićevim rečima, pošumljenost u Vojvodini više od dve decenije je između pet i šest odsto, a trebalo bi da je 12 do 14. Ali, kako kaže, stanje na terenu se ipak razlikuje i od te nepovoljne statistike. Ukazuje na male, usitnjene  površine  u državnom vlasništvu, koje bi bilo najcelishodnije da održavaju organizacije i lokalne samouprave na čijim teritorijama se nalaze. Problem predstavljaju i one velike na kojima je sprovedena sadnja u poslednjih desetak godina, a o njima niko ne brine. Ima i puno zaparloženog zemljišta i valjalo bi razmisliti  o tome da se promeni njegova namena kako bi se omogućilo pošumljavanje.

– U ovom poslu struka ima glavnu, odlučujuću ulogu i mi se zalažemo da isključivo stručnjaci odrede pravac u kom treba ići i na koji način treba raditi. Trebalo bi promeniti pristup ovom poslu u društvu i pravnu regulativu tako da i civilne organizacije mogu da konkurišu za novac kojim bi sproveli akcije pošumljavanja i ozelenjavanja, i uspostavile rasadničku proizvodnju, za šta lokalne samouprave nisu zainteresovane – zaključuje Aleksa Jeftić.

Zorica Milosavljević