PREČANSKA LEKSIKA: Alaj volem da orem

Kod nas kukuruza, pšenice, soje, suncukreta, šećerne repe… Oranje je, poznato, kažu neke teorije, bar 15.000 godina, a sve je počelo kad je čovek otkrio ralo, parče drveta u obliku latiničnog slova V, samo malo izduženog, zašiljenog na vr‘u, kojim je mogao da para zemlju, usitni je i načini plodnom da seme može da klija, raste, klasa, vlata i donese plod. Razvoj oranja smatra se i razvojem civilizacije.

Lično pamtim pesmicu iz prvog osnovne, dakle 1948. godine, i uz nju odgovarajući crtež: „Vidi, vidi, druže mili / Šta su ljudi izmislili / Da bez konja i bez ama / Ta mašina ore sama! ” Kliktao je to nasmejani mladić, sedeći na nečemu što sam video prvi put na toj slici a vrlo dobro znao šta je am i konj. Naravno, i plug. Sad đaci prvaci znaju šta je traktor, bar s televizije, konja mnogi nisu videli uživo, a na am nisu obratili pažnju, osim ako nisu upoznali zanimaciju zvanu ukrštene reči. Bezmalo isto je i s odraslima jer je oranje postalo toliko brzo da je za običnog čoveka gotovo – nevidljivo.

Ljudi su plug prvo deljali, a posle kovali. Najvažniji deo je raonik, zvan još i lemeš tamo gde se sreću srpski i mađarski nazivi, veliki nož (oko 30 centima), trapez od čelika, koji seče zemlju da bi je zakrivljena čelična „daska” na koju je zašrafljen, prevrnula, rastresla i nežno položila na već uzorani deo njive. Ispred raonika je crtalo, takođe oštar čelik, klin ili disk, te seče zemlju vertikalno. Svi ostali delovi pluga (plaz, gredelj, kolečke, ručice, kozlac, lanci i klinovi,) služe samo da brazda bude što pravija.

Plug su prvo vukli ljudi (žene, verovatno), kasnije volovi, bivoli, jakovi, kamile, lame, konji, mule, mazge (ređe magarci), poslednji stotinak godina postepeno su taj težak posao preuzele mašine, sad isključivo one, ogromni traktori, jači od stotinu konja i volova. Kratko su se mogle na lenijama videti i parne mašine, sajlama su vukle preko vitla plugove, koji su šetali njivama dok su parnjače stajale, ukopane čvrsto u zemlju. Plug je dugo imao samo jedan raonik, posle dva, dok sad najčešće ima više tzv. plužnih tela, obično do pet.

– Za dobro oranje je najvažnije imati oštre raonike i dobro poznavati svoj traktor – otkriva neke tajne osnovnog ratarskog posla Miroslav Kurjakov, pre nekoliko decenija pobednik takmičenja mladih orača Vojvodine. – Ako su raonici tupi, za dan oranja potroši se i 30 odsto više goriva. Takođe, ako ne osećaš sve delove mašine kao delove sopstvenog tela, mučiš se umesto da uživaš. Lično sam više voleo da mi plug pomalo „pliva” nego da je čvrsto, kruto postavljen jer tad raonik zna da vuče ulevo.

Seća se Miroslav da su pre pola veka, kad su umorni orači po povratku s njive, slali najbržeg derana kod kovača da odnese u zembilju istupljene raonike s molbom da do zore budu otkovani, dakle užareni do usijanja i naoštreni, istanjeni, vrhom čekića. Ta su teška vremena prošla jer su savremeni raonici samooštreći, načinjeni od takvog materijala, pa jednako britki kod prve i poslednje brazde! Ističe i da sad nije važno da li oreš „na slog” ili „na brazdu”, kao kad su plugovi okretali zemlju samo udesno. Moderne mašine imaju plugove obrtače, vraćaju se istom brazdom, nema „uvratina”, praznog hoda na kraju njive. Svašta novog je sad pri oranju, ali ostaju glavni principi da se ne ostave „oplazine”, neuzorane površine između brazdi, da je oranje jednako, duboko koliko treba (zimsko preko 30 centimetara) i obavljeno po povoljnom vremenu i na vreme. Vekovima se veruje da je najbolje oranje ono koje sa zemljom okreće i nekoliko centimetara snega. Tad se oranica napuni vazduhom i vlagom, isitni na mrve mrazevima i lakše ugreje na prolećnom suncu.

Oranje je davno ušlo u pesme i priče, još s Markom Kraljevićem, Miletom i njegovim „dešnjakom” s medenicom, Glišićevom „Prvom brazdom” i „Uzoranom ledinom” Šolohova, ali lični „prvi pik” mi je ona vojvođanska „Alaj volem, pa volem, na volovi da orem”, ali s malim uslovom: „Još da mi je cura bela / Volove da tera”.

Tako važna rabota mora ostaviti traga i u jeziku „neorača”. Zato izraz „duboko oranje” obično znači bilo koji drugi važan posao od kojeg se očekuje da nešto promeni iz osnova. No, ima još reči, vezanih za samo oranje. Zaorati nešto znači skloniti s površine zemlje, zatrpati oranicom, stajsko đubre ili, češće, neki usev koji nisi stigao ili nećeš da bereš, žanješ. Odorati je, pak, nečastan posao – ući plugom u komšijsku parcelu ili oštetiti leniju, proširiti svoju njivu na tuđ račun. Ugariti je vrsta plitkog oranja (i zaoravanja) strnjišta odmah posle žetve žita, ječma, raži… poželjno radi oplemenjivanja zemljišta biljnim ostacima i čuvanja vlage.

Ratare, zemljodelce, paore – dakle maltene sve nas, njihove bliže ili nešto dalje potomke – pojedine „škole” optužuju da smo skrenuli razvoj homo sapiensa u pogrešnom pravcu. Tvrde da je čovek bio mnogo zdraviji i spsobniji dok je trčao, skako i bacao (kao savremene atlete i triatlonci) kamenje i koplja loveći, te skupljao divlje plodove. Kad je počeo da ore, usidrio se u jedno mesto, otromboljio se i udebljao. Možda neki i jesu, ali onaj što je po ceo dan orao, nije morao posle da trči da dobije apetit. No, ima i bajka kako je oranje dalo ime jednoj „profesiji”. Naime, zvanično se tvrdi da je reč „paor”, nastala nepravilnim izgovorom nemačkog izraza za graditelja, radnika, Der Bauer, mada ima „dokaza” da to nije tako. Oni tvrde da je Bog, kad je delio zemaljske darove ljudima, ravničarima rekao: „Evo vam plodna zemlja. Volove i konje zapatite sami, plugove iskujte isto sami, te onda, vredni čoveče, upregni sebe i njih – pa ori! ” Pošto je Bog imao gromki glas, to „pa ori” je jako o?eknulo te su svi zapamtili.

        Pavle Malešev