Pandemija neprozirne budućnosti    

Ne samo zdravstveni sistemi, nego i naša ekonomija, politika i kultura pretrpeće korenite promene, jer reč je o prekretnici 21. veka. „Moramo da imamo u vidu i dugoročne posledice našeg delovanja... trebalo bi da se zapitamo ne samo kako da savladamo neposrednu opasnost, nego i kakav svet bi želeli da nastanjujemo kada prođe neposredna opasnost”, pisao je Harari u „Fajnenšel tajmsu”.

Ono što ovog oksfordskog profesora posebno kvalifikuje da sudi, usred bure u kojima se čovek hvata i za talase, jeste ne samo ugled u stručnim krugovima, nego i njegovi bestseleri  koji su mu doneli svetsku slavu – “Sapiens: kratka istorija čovečanstva”, “Homo deus” i “21 lekcija za 21. vek”, u kojima promišlja prošlost, sadašnjost i budućnost ljudske vrste iz ugla naučno - tehničko - tehnološkog napretka.

Po prvi put u ljudskoj istoriji, tehnologija je omogućila vladama da uz pomoć pametnih telefona i algoritama prate i posmatraju svakog i sve vreme, od 0 do 24, o čemu je pre pola veka KGB nastojeći da kontroliše 240 miliona sovjetskih građana mogao samo da sanja. Očigledan primer je Kina koje je uspela da veoma brzo otkrije ne samo zaražene, nego i njihove kontakte putem telefonskih aplikacija. Štaviše, merenjem temperature i krvnog pritiska svakog ko dotakne ekran telefona, vlast danas može da utvrdi i da li je vlasnik telefona sumnjivi prenosnik zaraze ili je oboleo - i pre nego što on sam to sazna. Kina je u svakom slučaju prekinula lanac infekcije posle 76 dana nezapamćenog karantina u Vuhanu i drugim pogođenim oblastima zemlje kontrolom (ne)kretanja zaraženih i njihovih kontakata. Ubuduće, čak i ako prenošenje kovida 19 padne na nulu, biometrijski sistem praćenja ostaje kao bogomdani izgovor za vanredne situacije.

Saradnja političkih donosioca odluka sa dobro informisanim građanima, razložno poverenje u nauku i autoritete u medijima, bilo bi u svakom slučaju poželjnije ponašanje od disanja za vrat Velikog brata, uveren je Harari. Jer, koliko je samo trajalo ubeđivanje stanovništva pa i samih lekara u 19. veku da počnu da koriste sapun i peru ruke kako bi sprečili infekcije? Danas milijarde ljudi svakodnevno pere ruke, ne zato što se plaše nekakve sapunske policije, nego zato što su prihvatili naučno otkrivenu činjenicu da se na rukama nalaze bakterije i virusi koji mogu da izazovu bolest. Ali u vreme u kome čovek raspolaže s mnogo više alatki „pametnijih” od sapuna da bi suzbio pošast, stvar je ipak negde zaribala.

Jednom rečju, oslanjanje na pametne alatke nije dovoljno. Potrebno je nešto više: globalno vođstvo i planiranje, solidarnost bogatih sa siromašnim zemljama, slanje medicinskog osoblja u najpogođenije regione, zajedničko delovanje na ekonomskom frontu... Tokom finansijske krize 2008. i epidemije ebole 2014. Sjedinjene Države su dale svoj doprinos, ali odlazeća administracija američkog predsednika Trampa je odustala od takve uloge tokom pandemije, u nastojanju da ponovo „Ameriku učini velikom”.

U nedostatku suočavanja sa opasnošću, međutim, pandemija je brzo izazvala ekonomsku krizu. Opasnost od „beskorisne klase” dramatično raste, upozorava Harari. Širenjem automatizacije, roboti i računari zamenjuju ljude sve više jer ljudi mogu da se zaraze, a roboti ne. „Mogli bismo videti da države odluče da određene industrije ponovo vrate kući, umesto da se oslanjaju na fabrike u inostranstvu. Tako da bi zbog automatizacije i deglobalizacije, naročito u zemljama u razvoju, ođednom nastala ogromna, beskorisna klasa ljudi koji su izgubili posao jer su ti poslovi automatizovani ili premešteni negde drugde.” A to ne bi bilo ništa drugo nego vetar u leđa novim migrantskim talasima.

Kada se kriza završi, Harari očekuje da će se povećati buyeti za medicinske škole, zdravstvene ustanove i sisteme. „I možda je sa ljudske strane to najbolje što možemo očekivati. Filozofija ionako nije jača strana nijedne vlade... Na pojedicima je da odrade bolju filozofiju. Lekari ne mogu rešiti zagonetku postojanja za nas. Ali nam mogu kupiti nešto vremena da se uhvatimo ukoštac s tim pitanjem. Šta ćemo mi uraditi sa tim vremenom – na nama je”, zaključuje Harari.

Bilo bi zanimljivo da ovaj istoričar stupi u raspravu s američkom filozofkinjom Džodi Din. Jer ona tvrdi (dok nam lekari kupuju neopodno vreme), da se dilema čovečanstva kristališe u dve reči - neofeudalizam ili komunizam! Po njenom uvidu savremeno društvo više nije u stanju da se nosi s problemima koje je proizveo kapitalizam kao globalni sistem. Priroda i istorija sve više izmiču svrsishodnom upravljanju i vraćaju se na dnevni red u vidu neprestane krize s kojom društvo i pored svih političkih obećanja više nije u stanju da se nosi. Poraženi socijalistički projekat je učinio previše ustupaka kapitalističkom tržištu i više ne može da ponudi emancipaciju od robovanja slepim silama u budućnosti. Zato je ime novog horizonta komunizam, tvrdi Dinova u intervjuu koji je preneo portal Mašina.

Savremeni kapitalizam je jednostavno postao novi feudalizam. Karakterišu ga povratak ekstremne hijerarhije - pojava novih gospodara i slugu, rascepkavanje suverenosti, propadanje provincije i privilegovanje gradova. Osim toga opšte osećanje nesigurnosti, iscrpljenosti, katastrofizam i varvarizam, navodi Džodi Din.

Specifičnost feudalizma je istovremeno postojanje različitih pravnih sistema, različitih pravdi. U srednjem veku kao ni danas nije postojala jedna natkriljujuća suverenost, već samo one fragmentirane: jedna pravda za bogate, druga za siromašne. Linija legalnog i nelegalnog je zamućena, što naročito važi za bogate, dok siromašni mogu završiti u zatvoru zbog svake sitnice. Superbogataši više ne moraju da imaju ništa zajedničko s ostalima. Imaju svoje avione, privatne škole, ograđene kvartove grada sa stražom, pa nisu u istom položaju ni spram policije.

Globalne medijske platforme kao što su Gugl, Amazon, Majkrosoft ili Epl sakupljaju podatke korisnika i onda kada to oni neće. „U situaciji smo koja liči na onu u kojoj su živeli seljaci u srednjem veku. Nismo vezani za zemlju, ali radi se o našoj životnoj infrastrukturi, naši međusobni odnosi danas zavise od podataka. Te kompanije su novo plemstvo. Interesantno je da je tehnološki guru iz Silikonske doline Yeron Lejner govorio o gospodarima i slugama interneta još u svojoj knjizi ’Vi niste gayeti’ iz 2010. godine. Prepoznao je kako korporacije i umreženo društvo proizvode klasu gospodara i tretiraju sve nas ostale kao sluge”, navodi Dinova.

Nejednakost koja odvaja bogatašku kastu od ostalih je proizvod nesputanog tržišta, tvrdi ona. Takvo tržište rodilo je monopole i korporacije jače od državne kontrole, što pak dovodi do monopola moći: finansijske, političke, društvene i kulturne. Po logici moći, pobednik dobija gotovo sve, a gubitnici skoro ništa. Koncentrisanje moći najčešće se ogleda u jednoj osobi, „ikoni”, koja se „naduvava” pomoću televizije kao globalne mašine za proizvodnju kulture slavnih. Ako si poznat i uticajan, sve ti je dozvoljeno, i nije slučajna romansa između Trampa, Kima Yong Una i Putina. Sva trojica su feudalni vladari, dvojica su stvarna i jedan u pokušaju, analizira filozofkinja i pre nego što se koronavirus pojavio.

Aktuelna pandemija je tako samo produbila postojeću nejednakost, koja se, bar kako nam govori istorijsko iskustvo, uglavnom smanjuje posle ratova, revolucija, prirodnih katastrofa ili pandemija. Međutim, sada, dok ekonomske posledice masovnog karantina rađaju nezaposlenost i pogađaju one s manjim prihodima, imovinom i nivoom obrazovanja, još uvek se ne čini da se svet našao u nekakvom predrevolucionarnom stanju, kao i da stremi komunizmu. Krug nejednakosti zatvorio je ram u kome i dalje nedostaje slika budućnosti. Lepo je biti bogat, ali društvene reforme su većini potrebne. Ne i novim feudalcima - oni su već kupili svoj deo neba.

Relja Knežević