Profesorica ruskog zbog ljubavi došla iz Kijeva u Srpsku Crnju

Ona je zbog ljubavi došla iz Kijeva u ovo malo pogranično selo, koje je od Zrenjanina udaljeno nešto više od pedeset kilometara. Tamara je pola Ruskinja, pola Ukrajinka.

Moj otac je iz Severne Osetije, koja pripada Rusiji, a mama je Ukrajinka. Imala sam samo 21 godinu kada sam došla u Srbiju jednim poslom a, eto, ostala sam u njoj, jer sam se zaljubila u svog supruga Zorana. Posle upoznavanja, vratila sam se u Kijev, ali ljubav je bila velika i vrlo brzo smo se venčali, a ja došla u Srpsku Crnju da živim. Imamo dvoje odrasle dece – Aleksandra, Sašu, koji je profesor ruskog jezika, i Mariju, Mašu, koja je završila muzičku akademiju, svira harfu i sada je na masteru u Novom Sadu i Trstu, priča Tamara Kudakova Basta.

Tamara radi kao profesorica ruskog jezika u Srednjoj školi “Đura Jakšić” u Srpskoj Crnji i Osnovnoj školi “Stanko Krstin” u Radojevu. Pedagoška je savetnica, ali veliki deo vremena odvaja za svoju veliku ljubav, a to je ples.

U Kijevu sam se bavila ritmičkom gimnastikom i bila sam čak u reprezentaciji Ukrajine kao članica kijevskog „Dinama“. Pre 16 godina sam osnovala Plesnu školu „Ideal“ u Srpskoj Crnji, pa je proširila i na Aleksandrovo. Od ove godine držim časove i u Žitištu. Malo je naporno, jer to sad radim subotom, ali Žitištani su toliko insistirali da nisam mogla da odbijem, kaže Tamara.

Ona u školi plesa polaznice uči akademskim igrama i izvodi se takozvani karakterni ples. Ima polaznica koje školu pohađaju i po deset godina.

Devojčice su jako dobre i posvećene, vredno radimo, učimo i postižemo rezultate. Pre 12 godina ostvarile smo učešće na svetskom prvenstvu u Holivudu. Zamislite, iz Srpske Crnje u Holivud. Nismo otišli, jer nismo imali para, ali verujte da su roditelji bili spremni da prodaju zemlju, automobile, svi su hteli da idu… Eto, to su naše uspomene. Puno radimo, ali se i družimo. Svoje učenice vodim i na more, a zajedno smo, takmičeći se, proputovale celu Evropu, ističe naša sagovornica.

Tamara tri do četiri puta godišnje ide u Kijev.

Kćerka mi je tamo učila harfu i za to vreme je živela sa mojom majkom. Tih godina sam išla četiri puta godišnje u Kijev. Sada, tri puta. Bila sam i pre nekoliko nedelja. Volela bih da dovedem majku ovde preko zime. Lepo je tamo, ali lepo je i ovde. Volim da kažem, najbolje što Srbija ima jesu ljudi. U Banatu priroda baš nije nešto posebno, ali ljudi su divni, smatra Tamara.

Srpski jezik Tamara govori perfektno.

Učila sam tako što sam čitala novine naglas. Uporno sam to radila i, eto, danas ga govorim odlično. Svi su me ovde od početka lepo prihvatili, što mi je bilo važno. Sada mi je ovde dom, naglašava ona.

A na pitanje šta je zajedničko Srbima i Ukrajincima, Tamara se smeje i kaže:

Slanina. Jede se ovde mnogo, isto kao i u Ukrajini. Ali, šalu na stranu, ne razlikujemo se mnogo. U Ukrajini ima Srba, ima Babića, Kovačevića, ovde ima Ukrajinaca, koji su dolazili posle Oktobarske revolucije. A dobrih ljudi, kao i onih drugih, i tamo i ovde, završava svoju priču Tamara Kudakova Basta.

Željko Balaban