Priča Udruženja turističkih vodiča o Tanurdžićevoj palati

– Kao vodič, volim da zastanem na tom mestu i upitam ih za mišljenje o Tanurdžićevoj palati: neki su suzdržani i ne žele da kažu lično mišljenje, drugi pak diplomatski odgovore da se građevinski stil Tanurdžićeve palate ne uklapa u srž arhitekture Novog Sada, a retki su oni koji prepoznaju bauhaus kao svojevrstan stil – kaže Bogdanka Ilić.

Naša sagovornica se osvrće i na industrijski napredak i nove tendencije s početka 20. veka i navodi da vreme pre Prvog svetskog rata nije samo vreme ekonomskog procvata i povećanja nacionalnog samopouzdanja nego se prvi put formiraju i kontrapokreti kritični prema kulturi. Ona ističe da je na osnovu tih kulturno-teorijskih razmatranja u Nemačkoj osnovan savez čiji je cilj bio spajanje umetnosti, industrije i zanata da bi se formirao jedinstveni nemački stilski jezik. Između ostalog, cilj je bio, kako navodi, i reflektor industrijalaca i investitora prebaciti iz Engleske u Nemačku.

– U narednom periodu velike kompanije poput „Balsena” ili AEG-a, imale su čitav asortiman proizvoda, ali i arhitekturu dizajniranu od umetnika iz tzv. Verkbunda – objašnjava Bogdanka Ilić. – U manifestu 1919. godine osnivač bauhaus ideologije Valter Gropijus je objavio osnovni cilj svoje škole i kaže: „Krajnji cilj svih umetničkih aktivnosti je gradnja! Arhitekturu, skulpturu i slikarstvo treba vratiti u ručni rad da bi zajednički dizajnirali zgradu budućnosti.” Gropijus ne vidi suštinsku razliku između umetnika i zanatlije. Time se može zaključiti da se bauhaus od svog samog zasnivanja zalagao za smeo, racionalan i funkcionalan dizajn. Za one savremenike koji su se prvi put suočili s modernom arhitekturom dvadesetih godina 20. veka, nove kuće i predmeti često su bili šok.

Bogdanka Ilić iz UTVNS-a priča da je ranih tridesetih godina kralj Aleksandar obilazio Novi Sad i prisustvovao svečanim otvaranjima značajnih institucija te da je jedna od njih bila i zgrada Doma trgovačke omladine, prekoputa zgrade Banovine. Ona ističe da je Tanurdžićeva palata trebalo da bude veza između starog centra grada, tj. današnjeg Trga slobode, i novih građevina tog doba, kao što je Banovina.

– S vrha novoizgrađene palate vlasnik je bacio čašu iz koje je pio kralj Aleksandar lično tokom ranije posete Novom Sadu – navodi Bogdanka Ilić. – Iz tog rituala trebalo je da proizađe sreća, dobro zdravlje i dug život kralja Ujedinitelja. Verovanje beše da bi se želje ugravirane u čašu ostvarile kada bi se čaša razbila, što je i bio cilj osvećenja novogradnje 1933. godine. Međutim, nekim čudom čaša je ostala cela. Godinu kasnije, tokom zvanične posete Marselju, desio se atentat. Posle rata priča se menja. U turbulenciji promene vlasti Tanurdžić je okrivljen za podmićivanje carinika, što je dalo konkretno opravdanje za oduzimanje imovine. Ipak, to je nova etapa u istoriji našeg zanimljivog grada.

Po rečima Bogdanke Ilić, naziv „Bauhaus” zasnovan je na građevinskim kolibama srednjovekovnih katedrala. Ona dodaje da je iz tog razloga zadatak svih učenika nove škole bio da se upoznaju sa svojstvima materijala, boja i oblika u preliminarnom kursu, a taj, kako kaže, famozni kurs vodio je slikar Johanes Iten, zajedno sa svojim poznatim kolegama Vasilijem Kandinskim i Polom Kleom.

– Praktična obuka rezultirala je prototipovima brojnih komada nameštaja i svakodnevnih predmeta, koji su osnivanjem bauhaus ideologije 1925. godine takođe slobodno mogli ići u industrijsku masovnu proizvodnju – otkriva naša sagovornica. – Vođeni principom „Potrebe ljudi umesto luksuza” trebalo je proizvoditi uzorne predmete za buduće društvo. U svom jednostavnom obliku proizvodi „Bauhaus” škole predstavljaju revoluciju u dizajnu. Obrazac je u potpunosti podređen funkcionalnosti.

Kako dalje otkriva, na mestu novosadskog primera bauhaus napretka ranije se nalazila skromna kućica s pivnicom „Minhen”, a, kako kaže, Tanurdžić je plac otkupio za četiri miliona dinara. Bogdanka Ilić navodi da je angažovao uglednog arhitektu Đorđa Tabakovića, koji je odabirom bauhaus stila želeo da obeleži centar našeg grada modernizmom i grandioznošću. Ona dodaje da je u četvorospratnici s petom etažom u potkrovlju ugrađeno 36 elegantnih stanova, 14 lokala i bioskop sa 700 sedišta.

– Ukusi su različiti, ali Tanurdžićeva palata svakako krije u sebi priču jedne epohe kada je bilo želja uklopiti se u zapadni svet, a ubrzo potom poprimila je status izdajnika – koliko god to grubo zvučalo – kaže Bogdanka Ilić. – Finansijer ili sponzor Nikola Tanurdžić je bio član jedne od najuglednijih novosadskih porodica, koja se bavila uvozom kvalitetne tkanine za odeću i trgovinom. Bio je osoba do te mere priznata tokom vladavine NJ. v. kralja Aleksandra Karađorđevića, da je snabdevao kraljevski dvor prvoklasnom tkaninom. Gosn Nikola i kralj Aleksandar su se sprijateljili uz obostrano uvažavanje i poštovanje na visokom nivou. Titula, koju je imao gospodin Tanurdžić, glasila je: „Kraljevski dvorski liferant, vlasnik firme tvorničkog stovarišta štofova, pribora i krzna ‘Silesija‘”.

Tekst i foto: K. Ivković Ivandekić