Milica Dukić i vez pod maskama: Umetnost ispunjava svakodnevicu

Njen rad tokom poslednjih meseci, ali i pre dve godine, izdvaja bavljenje vezom, kao tradicionalnom tehnikom, ali na savremen način. Pre dve godine bila je inspirisana maskenbalima i kostimiranim figurama, te je u Savezu udruženja likovnih umetnika Vojvodine napravila samostalnu izložbu „Ako bismo svi stavili maske”. Koliko će tema maski ove godine doći do izražaja na krajnje neverovatan način, tada nije mogla znati, međutim, i dalje smo svedoci zabrinjavajuće svakodnevice. Ipak, Milica je, kao jedna od pobednika konkursa „Useljenje”, u organizaciji Udruženja građana „Novo kulturno naselje”, čak i aktuelnu situaciju pretvorila u nešto lepše i tokom septembra okupila nekolicinu učesnica oko radionica na temu „Vez pod maskama”.

– Mene, kao umetnicu, dotiče ova drastična promena koja se odražava na našim životima – objašnjava Milica Dukić.

– Oči poznanika, prijatelja, pa i nepoznatih lica, izgledaju zbunjeno i uplašeno. Osetila sam da moram da reagujem i na svoj način zabeležim si­tuaciju, u nadi da je sve privremeno i da neće potrajati. Svi smo to različito doživeli, ali definitivno smatram da smo se jednako borili s osećajem strepnje i straha pred nečim novim. Meni postaje interesantna spoznaja da oči, koje sada dolaze do izražaja, počinju mnogo više da govore.

Zbog toga je odlučila da u okviru radionice njihova dela budu portreti pod maskama. Fotografije portreta, odštampane na platnu ili tekstilu, prošivale su raznobojnim koncem.

– Kroz radionice sam želela da ohrabrim druge da otkriju vez, probaju da se bave tom tehnikom i kombinuju je s nečim šta im se sviđa – navodi Milica. – Radionice su protekle uspešno i nadam se da sam polaznice uspela da zainteresujem da nastave da se bave vezom. Za tehniku veza važni su istrajnost i strpljenje, izuzetno je spor, ali svima ga toplo preporučujem jer umiruje, a u isto vreme može da se razgovara s ljudima. Na taj način smo se i u okviru radionica lepo družile i upoznale, što mi je bilo veoma drago, a sve je vraćalo sećanje na vreme kada su se naše bake i prabake družile uz ručni rad.

Radionice su uspele da izmeste ljude iz svakodnevice, udalje ih od savremenih tehnologija i brzine života, međutim, jednako je zanimljiva činjenica da jedna mlada osoba čuva tradicionalnu tehniku od zaborava.

– Svoj rad bih mogla da opišem kao savremeni vez, koji pruža slobodu i, kako imam običaj da kažem, može da se radi krajnje trapavo – potvrđuje Milica Dukić. – Radu pristupam eksperimentalno, volim da se upustim u nešto novo, isprobam nove tehnike i njihove kombinacije, kao što je u ovom slučaju kombinacija fotografije i veza. Značajnu količinu konca pronašla sam kod kuće, pripadao je mojoj baki. Shvatila sam da je, tako kolorističan, veoma zanimljiv za umetničke radove. Postala mi je posebno zanimljiva činjenica da slika ima i naličje, koje je krajnje apstraktno i odiše spontanošću, što je rad koji trenutno istražujem, odnosno pokušavam da pronađem način da slika bude obostrano vidljiva. Pre dve godine sam za to iskoristila takozvane svetlosne kutije. Radovi su na dnevnom svetlu bili predstavljeni s naličja, a celokupni se ispoljavaju kad se kutije osvetle.

B. Pavković