23. OKTOBAR 1944. GODINE Dan kada je sloboda stigla u Novi Sad

Borba i otpor Novosađana praćeni su velikom pogibijom i ogromnom materijalnom štetom.

Poginulo je više od 550 učesnika NOB-a, od toga u oružanim jedinicama 200, u pozadini 35, dok je obešenih i streljanih bilo 67, ubijenih na isleđivanju sedmoro, a umrlih u zatvorima i logorima 239. Sumorna statistika nam govori da je živote izgubilo više od 5.000 stanovnika Novog Sada, svih uzrasta, oba pola, različitih nacionalnosti, a ponajviše Srba i Jevreja.

Gotovo svaki dvanesti stanovnik Novog Sada položio je život za slobodu svoga grada i svoje zemlje. Tokom rata, usled pljačke i uništavanja od okupatora, kao i od Savezničkog bombardovanja, ali i drugih ratnih dejstava, stradale su stambene zgrade, privredni, saobraćajni i drugi objekti, kao i spomenici kulture.

Prve dane slobode Novi Sad je dočekao s nešto manje od 40.000 stanovnika, osiromašen i u ruševinama, bez ijedne čitave fabrike, s uništenom električnom centralom, bez tramvajskog saobraćaja, vodovoda i kanalizacije, bez ijednog mosta i s gotovo 20.000 stanovnika manje u poređenju s 1941. godinom.

Predstavnicima Klinike za infektivne bolesti Kliničkog centra Vojvodine, volonterima i volonterkama Novog Sada i direktoru Arhiva Vojvodine dr Nebojši Kuzmanoviću danas će u svečanoj sali Gradske kuće, u 12 časova, gradonačelnik Miloš Vučević uručiti Oktobarsku nagradu Novog Sada za 2020. godinu.

Na istoj svečanosti biće dodeljena i Novembarska povelja, a laureati su: Gradska biblioteka, Medicinski fakultet Univeziteta u Novom Sadu i episkop novosadski, bački, somborski i segedinski dr Irinej Bulović. Podsetićemo, odluku o dobitnicima doneli su odbornici na svečanoj sednici gradske Skupštine, održanoj 19. oktobra.

        S. Kč.

General Kosta Nađ je ovako govorio o oslobođenju: „Od naših jedinica u Novi Sad, napušten od neprijatelja, prve su stigle čete Novosadskog partizanskog odreda: u grad su ušle već u zoru 23. oktobra, praćene, kako smo obavešteni, velikom povorkom razdraganog i oduševljenog naroda. Toga dana u grad su ušle i neke jedinice 12. brigade, a zatim i prethodnica 75. sovjetskog korpusa.”

Ratni komandant VIII brigade Milan Korica Kovač se takođe sećao sovjetskog prisustva u gradu: „U grad smo ušli Kisačkom ulicom. Deo bataljona išao je u koloni, držeći se kuća, spreman za borbu ako zatreba. Drugi deo je išao kolima. Ulica beše zamračena. Na raskrsnici kod Tanurdžićeve palate – ni žive duše. Komesar Kića, kurir i ja zastadosmo, razmišljajući na koju stranu da se uputimo. S nama su u grad ušle i sovjetske ’razviotke’, ali su začas nestale svojim poslom. Ni posle toliko godina, nikako ne mogu da se setim kako smo se nas trojica našli na večeri kod vlasnika Tanurdžićeve palate. Sećam se kao kroz maglu kako su me zapanjile raskoš i pažnja kojom smo bili okruženi na večeri. Tu smo se zadržali do tri izjutra, pa je bataljon produžio marš prema Futogu. Iznenada smo se sreli kod Sinagoge sa sovjetskom kolonom, koja je takođe pošla u tom smeru”.

Zahvaljujući istraživanjima profesora Alekseja Timofejeva, došli smo i do podatka da su hrabri sovjetski mornari takođe već bili u Novom Sadu 22. oktobra. Naime, Timofejev piše: „Izviđačka grupa marinaca Dunavske flotile pod komandom iskusnog diverzanta Viktora Kalganova, zvanog Brada, 22. oktobra 1944. ušla je u Novi Sad.”

Kakva je bila atmosfera u gradu prilikom tih istorijskih dešavanja najviše doznajemo iz pisanja prote Alimpija Popovića, prvog predsednika Mesnog narodno-oslobodilačkog odbora Novog Sada. Prota Alimpić se ovako prisećao 22. oktobru 1944. godine: „Već oko 16 časova počeli su da prolaze mladi partizani u grupama po desetak, s raznovrsnim oružjem. Uglavnom su to bili malo stariji pioniri od 15-16 godina. Koračali su važno i bili ozbiljni kličući slobodi, uz povike ’smrt fašizmu’… Igralo se i pevalo na cetralnom gradskom trgu do iznemoglosti. To i takvo veselje je trajalo nekoliko dana. Najednom se začuše iz Glavne ulice od Vladičanskog dvora poklici i salve od pušaka, pa su muzika i klicanje utihnuli. Oni koji su bili kod Tanurdžićeve palate ugledali su tenk, sav isprepletan platnom i okićen peškirima, prepun mladića i devojaka, a za njim još jedan isto tako okićen platnom, cvećem i našom omladinom. Nastao je pravi delirijum od oduševljenja, sreće i radosti. Glavna ulica, ceo trg, kao i Bulevar, bili su prepuni naroda. Tenkovi su polagano mileli, da ne bi koga pregazili, i zaokrenuli na Bulevar. Kasnije sam čuo da su ih zaustavili pred bifeom u Tanurdžićevoj palati. Ušli su u bife i, navodno, od silnih grljenja i ljubljenja, jer je svako želeo da se s tenkistima pozdravi ni baćuške nisu uspele da popiju nijednu votku niti da pojedu šta im se iznelo.”

Taj poduhvat opisao je kapetan bojnog broda Arkadij Sverdlov, načelnik štaba Dunavske flotile: „Iznenađujuće lako zauzeli smo dunavski gradić Novi Sad. Tamo je bio izbačen manji izviđački desant – osam marinaca i pet Jugoslovena-dobrovoljaca, pod komandom poručnika korvete V. A. Kalganova. Zajedno s izviđačima se iskrcao i saradnik našeg štaba poručnik fregate G. K. Čepižni. Kada su se upoznali sa situacijom, izviđači su zaključili da Nemaca ima malo i da su oni uglavnom kod pristaništa. Marinci su odlučili da napadnu. Iznenadni juriš je zapanjio neprijatelja. Preživeli Nemci požurili su na čamce i pobegli. Ostavivši drugove Jugoslovene da čuvaju barže s neprijateljskom vojnom opremom koje je ostavio neprijatelj, marinci su ušli u grad. Kalganov i Čepižni su se obratili okupljenim građanima i rekli su im: ’Grad je slobodan, fašisti ovde više neće doći’.”

Opšteprihvaćeni podaci o oslobođenju nam govore da je 2. bataljon Novosadskog partizanskog odreda 23. oktobra 1944. godine postavio zastavu na Gradsku kuću, što je simbolično označilo kraj okupacije. Dalja hronologija govori da su oko 11 časova u Novi Sad stigle i dve čete 1. bataljona Novosadskog partizanskog odreda, dok su u 13 časova stigli delovi jedinica Glavnog štaba Vojvodine i 7. vojvođanska brigada. Nema sumnje da je, isto kao i 1918. godine, za oslobođenje uzeto merilo da je u grad morala da uđe značajnija vojna jedinica.

        Petar Đurđev

(Autor je direktor Arhiva grada Novog Sada)