REZON Kad spomenik pomirenja postane tačka razdora

Piše: Milorad Bojović

Drugi svetski rat okončan je pre 75 godina, ali kao i pre sedam i po decenija Novi Sad se nalazi na ivici rova. Generator podela, tačka spoticanja, udica razdora je spomenik žrtvama s kraja Drugog svetskog rata. Deo javnosti spomenik vidi kao alat za amnestiranje fašista, dok drugi, veruju da spomenik ispravlja nepravdu prema žrtvama partizanskih streljanja nedužnih Novosađana 1944. i 1945. godine.

I odmah da se složimo. U pravu su i jedni i drugi, a istovremeno su u nezamislivoj zabludi i jedni i drugi. 

Pre nego što se upustimo u proveru činjenica i vaganje razgloga obeju strana, treba se zapitati ko, i sa kojim razlogom i potrebama, u 21. veku, stvara i neprestano podgreva mit da su Srbi i Mađari smrtni neprijatelji jedni drugima? Da su četnici i partizani i dalje krvni dušmani? I da će spomenik biti generator novih sukoba?

Spomenik nisu osmislili samo Mađari. Spomenik ne postavljaju isključivo Srbi. Spomenik, ukoliko postoji pameti, hrabrosti i mudrosti podižu Novosađani svojim precima. I ubijenima i egzekutorima. Novosađani koji su spremni da kažu, naši preci su grešili jer su ubijali nedužne. Ovaj spomenik je i pokajnica i vododelnica. Put ka konačnom pomirenju.

Konflikt Drugog svetskog rata, i svih naših ranijih sukoba, jednom mora da se okonča. Za pomirenje je svaki trenutak dobar i adekvatan, neodgovarajuće je jedino ignorisanje. Neprevaziđeni sukobi, su sporogoreći fitilj. Seme razdora. Osinjak, koji miruje privremeno do prvog vihora.

To ne umanjuje monstruoznost Novosadske racije. Ne amnestira ubistvo braće Jovandić. Naprotiv!

Njihova žrtva i patnja njihove majke je simbol tuge, i ponosa. I zato braća Jovandić treba da dobiju svoje spomen obeležje. Krajputaš koji će biti uspomena i opomena.

Stećak opreza. Podsetnik da i danas živimo u senci velikog stradanja (a Drugi svetski rat je bio, stratište bez presedana) koji nas upozorava da imamo obavezu da pamtimo strašne razmere zločinačkog poduhvata, zasnovanog na planu da se izgradi svet koji će počivati na falsifikatu, mržnji i zločinu. 

Spomeniku Novosađanima ubijenim na kraju krvavog Drugog svetskog rata, protive se oni koji su nam podmetnuli besmisleni samoubilački projekat „Bolje rat nego pakt. Bolje grob nego rob“ da bismo, kao i mnogo puta ranije bili uvučeni u sukob koji je bio srpski jad i srpski Had. Srpski Džehenem. Srpski Hel. Najsvirepije i najpogubnije stratište u gubilište. Ali, ne samo za Srbe, već i za Jevreje, Ruse, Rome, Poljake, Mađare, Francuze, Engleze. Za ceo svet.

Zagovornici ideje da je Srbija neprijatelj drugima, i svom narodu, ako podiže spomenike pomirenja ne bore se za demokratiju i slobodu u Novom Sadu i Srbiji.

Pozvaćemo se na misao Ota fon Bizmarka - „Nisu važni razgovori nego potencijali“.

Naš potencijal je naša budućnost. Budućnost naših unuka. A ona ne sme biti opterećena mržnjom.

Nasleđe predstavlja garant budućnosti samo u meri u kojoj su savremenici kadri da ga sagledaju na pravi način, i samo ako su dovoljno odgovorni da analizirajući greške, stradanja i uspehe, uspostave model koji će garantovati trajni mir.

Neophodno je da se izmirimo sami sa sobom. Da prihvatimo da su Hitlerova fašistička mašinerija i njegovi saveznici pre tačno 75. godina otpočeli monstruozni, koordinisani napad na najviše vrednosti čovečanstva. Mir, slobodu, kulturu i ljudske živote.

Zato mi Novosađani danas, 75. godina nakon sloma tog besmislenog plana, imamo dužnost da istinu o tim mračnim danima obelodanimo u celosti, bez obzira na protok vremena. Jer, šta je 75 godina, u odnosu na samo jednu smrt? Na samo jedan oduzeti život.

Isto tako, postoji naša obaveza da priznamo da su i komunisti na kraju rata, ubijali i nedužne ljude. Iz raznih pobuda i potreba. 

Zajedništvo i širokogrudost su norme koje predstavljau temeljnu vrednost za sve Novosađane. Ali i za Novi Sad koji predstavlja vrednost veću od svih nas.

On nije samo ponosni dom svojih stanovnika. On je zajednički imenilac svih čestitih, dobrih, ponosnih ljudi. Novi Sad je mesto u kom ne treba da ističemo različitosti, nego da negujemo posebnost. Da tu, pod jednim nebom, zajedno žive Srbi, Hrvati, Mađari, Slovaci, Rusini, Crnogorci, Rusi, Rumuni, Ta posebnost predstavlja polugu našeg zajedništva. Našu potrebu i želju da napredujemo i razvijamo se poštujući jedni druge.

Haim Hercog, čuveni izraelski borac, diplomata i državnik, rekao je 1975. godine u Ujedinjenim nacijama:

- Vidim tlačitelje jevrejskog naroda u raznim epohama, i oni pred mojm očima prolaze u jednoj opasnoj povroci i nestaju u zaboravu. Stojim ovde pred vama kao predstavnik jakog, naprednog naroda, koji je preživeo sve te tlačitelje.

Zato i ovaj spomenik treba da ima metaforičku višu vrednost. Snaga prihvatanja i snaga praštanja predstavljaju izuzetnost koja zahteva mnogo strpljenja i diplomatije. Jer, u trenutku, kad se svakog dana, u nekom delu sveta pale novi požari rata, sukobi, nemiri, Novosađani treba da imaju isti, zajednički cilj, (citraću svoj slogan iz 2008. godine) - Novi Sad po meri građana!

Samo ako poštujemo žrtve, i prihvatimo mogućnost da je istinsko pomirenje, brana novim smrtima, novim patnjama, možemo biti istinski povezani i graditi Novi Sad kojim ćemo se ponositi, i koji će biti dom budućih generacija.

Pomirenje ne sme da bude stvar koja nas deli. To ne treba da ima veze s političkim partijama.

Kao unuk komuniste, ranjenog na Sutjesci 1943. glasam za to da umesto isključivosti srdačnost, dobronamernost i poštovanje budu dragocenosti po kojima se znamo međusobno, i po kojima nas drugi pamte i određuju se prema nama.

Spomenici nisu samo veza prošlosti i sadašnjosti. Oni su dokaz da su dogovori i zajedništvo mogući tamo gde volja ne posustaje. Zajedništvo, a ne razjedinjenost predstavljaju snagu jednog grada! Naš čvrsti oslonac i uporište, koji nam omogućavaju da se otvorenog srca suočimo s nemanima prošlosti i izazovima koje nam donosi savremeni svet. 

Uveren sam da svi dobronamerni Novosađani dele isto uverenje da se uvek, kad pogledamo u svoje srce, moramo setiti da smo odrasli u senci stradanja.

Zato je važno da se sećamo surove i strašne sudbine naših sugrađana.

Svih 12.800 ubijenih u bombardovanju 1849.

Nedužnih 1.300 mučenika ubijenih u Raciji.

Nevinih ljudi ubijenih u Rajinoj šumi i drugim stratištima na kraju Drugog svetskog rata. 

Dužni smo da govorimo o žrtvama, da bismo jače naglasili dobrotu, da bismo što glasnije poslali poruku da su ljubav i poštovanje put u bolje danas. Putokaz za bolju budućnost.

Naša istinska posvećenost pomirenju treba da bude štit istine!

Jer samo tako ćemo uspeti da svojoj deci, i deci naše dece, omogućimo da žive u zajednici gde  zajednički imenilac nisu sukobi, nego poštovanje, uvažavanje i čisto srce.

Novi Sad, mora redefinisati svoju politiku sećanja. Postoje i drugi, nepravedno zaboravljeni događaji, stradanja i patnje koji zaslužuju svoja obeležja.

Neka ovaj spomenik, koji nas danas deli, u budućnosti bude tačka koja nas spaja, da više ne brojimo ko je koga ubio, već da merimo ko je koga više razumeo i poštovao.

* Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću