Ninine mustre: Rutina
Još mnogo pre nego što sam čula da je promena jedina konstanta u životu, uviđala sam da jedino menjanjem nekih svojih osobina, navika, uglova posmatranja i mišljenja, mogu da promenim nešto u životu.
Čak i u onim životnim periodima kada je izgledalo kao da na sve strane cure med i mleko, onaj sićušni crv skriven negde duboko unutra, neprekidno je puštao svoj glasić kojim me je opominjao da uvek mogu da budem bolja, lepša, srećnija, zadovoljnija nego što jesam. Imali smo različite faze, taj crvić i ja: od one u kojoj me je veoma nervirao, do ove kada sam mu zahvalna jer me je oduvek motivisao da kroz život napredujem, a ne samo da životarim onako kako mi okolnosti nametnu.
Pažljivo sam slušala ljude koje sam smatrala mudrima, posmatrala kako kroz život prolaze oni koje sam videla kao inteligentne i sposobne, gutala knjige u kojima sam iz tuđih iskustava crpela motivaciju za neke sopstvene postupke i bezbroj puta donosila odluke da ću nešto da promenim. U većini slučajeva se događalo da od same odluke ne odmaknem daleko. Krenem da sprovodim neku novu dnevnu rutinu recimo, i to potraje dan - dva, ponekad i duže, ali nekako neprimetno stare navike i rutine se prišunjaju i zauzmu svoje udobno mesto. Zato sam sa godinama pronašla nekoliko načina da pomognem sebi da usvajam promene glatko, svojom voljom, a ne grubo, tako što će mi ih životne okolnosti nametnuti. U jednom periodu nosila sam prsten vrlo specifičnog oblika, programiran tako da me podseća da na svaku životnu situaciju gledam sa vedrije strane i zapitam se: „Zašto je ovo dobro za mene?“. Kada sam ga kupila, u trenutku dok sam ga stavljala na prst, pomislila sam da će mi služiti za tu svrhu. Tako sam ga „programirala“ i on je stvarno dobro radio svoj posao. Pomogao mi je da u nekim teškim momentima sačuvam bar trunku optimizma da će stvari krenuti na bolje. Jedna me je narukvica tako podsećala da se često zapitam o čemu razmišljam i da li mi baš te misli koje mislim pomažu da se osećam bolje. Prsten sam izgubila, a ni ta narukvica ne znam gde mi je, ali vremenom sam stekla rutinu, pa mi više ta pomoćna sredstva nisu neophodna da se skoro uvek zapitam zašto je to dobro ili da osvestim o čemu razmišljam i kako se osećam.
Jednoj je mojoj prijateljici, nakon što joj je saopštio vrlo tešku dijagnozu, lekar rekao da ne vidi razlog zašto bi menjala neke svoje navike. Ne vidi razlog? A upravo joj ga je saopštio! Ja verujem da je bilo koji zdravstveni poremećaj najglasniji alarm da menjam nešto u životu. I to da menjam baš ono što svakodnevno iz neke ko zna kako stečene navike radim. Neprekidno učim o sebi i svojim potrebama, željama, razlozima za određena ponašanja i što više sebe upoznajem, to više sebi verujem. Pronalazim najvažnije odgovore na životna pitanja u meni, a ne u knjigama ili među tuđim savetima. Savesno proveravam svoje dnevne rutine i tražim načine da promenim onu koja mi smeta da svakoga dana postanem bar još malo bolji delić ovoga sveta.
