Ni­ni­ne mu­stre: Po­ve­re­nje

Če­sto me za­bo­li ne­prav­da, bez­o­bra­zluk, dr­skost, oho­lost, a naj­vi­še od sve­ga ljud­ska otupelost i glu­post. A ka­da se to de­si, po­treb­no mi je do­sta vre­me­na da tran­sfor­mi­šem ta ose­ća­nja u ne­što kon­struk­tiv­no. Po­zna­to mi je da sva­ka emo­ci­ja, pa i ona ko­ju na­zi­vam ne­ga­tiv­nom, mo­že da do­ne­se pre­o­kret i bo­lji­tak, ali ni­je mi uvek la­ko da se iz­dig­nem i sa­gle­dam ši­ru per­spek­ti­vu. Ni­je la­ko, ali je mo­gu­će, a i ja­ko je va­žno.

Odav­no sam slu­ša­la o vre­me­nu u ko­jem tre­nut­no ži­vim. Pred­vi­đa­nja ni­su bi­la sjaj­na, ali se uvek go­vo­ri­lo o sjaj­nom is­ho­du. Go­vo­ri­lo se da će na po­vr­ši­nu is­pli­va­va­ti sav mulj ljud­ske be­de, sav ot­pad ne­sreć­ni­ka za­ve­de­nih sla­vom, mo­ći i pu­kim ma­te­ri­jal­nim bo­gat­stvom, ali ni­ko se ni­je mo­gao na­da­ti da će to baš ova­ko da iz­gle­da i to ši­rom pla­ne­te. Lju­di in­te­re­sa na­su­prot lju­di­ma smi­sla. Se­be ubra­jam u ove dru­ge, jer me mo­ja du­ša ce­lo­ga ži­vo­ta vo­di pu­tem smi­sla, i ka­da god bih skre­nu­la sa tog pu­ta, gad­no bih sa­mu se­be po­vre­đi­va­la. Sva­ki po­vra­tak bio je mu­ko­tr­pan, ali vre­de­lo je sva­ke trun­ke ulo­že­ne sna­ge i vo­lje da se vra­tim na put svo­je du­še, jer na nje­mu je sve le­po i la­ko. Za­to ve­ru­jem da će ta­ko da bu­de i ovo­ga pu­ta, ka­da ne vo­dim sa­mo svo­je lič­ne bit­ke, ne­go uče­stvu­jem u ne­če­mu mno­go ve­ćem od se­be. Ra­đa se no­vi svet na na­šoj pla­ne­ti. Ra­đa se svet lju­ba­vi, isti­ne, le­po­te, hu­ma­no­sti, raz­u­me­va­nja, po­dr­ške i do­bro­te. Sa­mim nje­go­vim ro­đe­njem, mo­ra pr­vo da umre sve ono što je su­prot­no od na­bro­ja­nog. Ajd' što mo­ra da umre, pa ni po' ja­da, ne­go mo­ra da iza­đe na po­vr­ši­nu, da po­sta­ne vi­dlji­vo, bol­no upa­dlji­vo, pa da ga on­da le­po anu­li­ra­mo, pa da na­sta­vi­mo no­vi svet da stva­ra­mo neo­me­ta­no. Ne tra­žim vi­še po­tvr­de ono­ga što od­u­vek ose­ćam: ja znam da se ra­đa no­vi svet. Ni­su mi po­treb­ne ni knji­ge, ma ko­li­ko sta­re i „isti­ni­te“ bi­le, jer one slu­že za  pro­gra­mi­ra­nje. Taj ose­ćaj iz­nu­tra, ni­ka­da me ne va­ra. To je ose­ćaj po­ve­re­nja u pro­ces ko­ji vo­di ka naj­bo­ljem mo­gu­ćem is­ho­du, je­di­nom mo­gu­ćem is­ho­du.

Za­to se mno­go ne štre­cam na ve­sti ko­ji­ma vr­ve te­le­vi­zij­ski pro­gra­mi, no­vin­ski član­ci i dru­štve­ne mre­že. Ko­li­ko god da su van pa­me­ti i van zdra­vog ra­zu­ma, one su sa­mo po­ka­za­telj ko­li­ko se ta­lo­ga po­di­že i či­sti, ko­li­ko pr­ljav­šti­ne se kri­je na dnu i ko­li­ko će­mo lak­še di­sa­ti ka­da sve to jed­no­ga da­na ne­sta­ne. Pa­žlji­vo ga­zim i gle­dam kud ho­dam, da se i sa­ma ne za­gla­vim u mu­lju. Ne skre­ćem vi­še ta­ko la­ko sa tog svog pu­ta, jer oda­tle sve bo­lje vi­dim. Tu je sve ja­sno k'o dan. Oda­tle po­sma­tram iz­la­ze­će sun­ce jed­ne no­ve bu­duć­no­sti, jed­nog pre­le­pog ze­malj­skog ra­ja, u ko­jem će svi lju­di ima­ti ljud­ske oso­bi­ne. Ona­kve, ka­kve do­ne­se­mo sa so­bom na ovaj svet i ne­gu­je­mo u ra­do­sti od­ra­sta­nja, sve dok ne poč­ne­mo da uči­mo o gram­zi­vo­sti, iz­dvo­je­no­sti, ne­za­do­volj­stvu i ne­prav­di. Imam po­ve­re­nja u nas lju­de, na­vi­jam za nas lju­de, da se se­ti­mo ko smo i ko­li­ko bo­lji još mo­že­mo da bu­de­mo. Imam po­ve­re­nja u ži­vot, jer on po­dr­ža­va sve što je za nje­go­vo do­bro. Za raz­li­ku od lju­di, ži­vot ni­ka­da ne iz­ne­ve­ri, on sa­mo bla­go gur­ne, da me ka pu­tu mo­je du­še usme­ri.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com