Marko Marković, laureat Sterijine nagrade: Pozorište mora da opstane

Među Sterijine laureate Marković, koji je Akademiju umetnosti završio u Novom Sadu, prvi put je dospeo na 58. Pozorju kada je njegova uloga u predstavi „Čarobnjak“, takođe somborskog pozorišta, ovenčana nagradom iz Fonda Dare Čalenić za najboljeg mladog glumca. Za tih sedam, osam godina Marković je od „mladog glumca“ došao do uloga koje su obeležile protekle sezone somborskog teatra među kojima su novije u predstavama „Kad bi Sombor bio Holivud“ i „Tartif“. O žestokom naboju emocija koje nosi predstava „Semper idem“, Lebovićevom romanu, po njemu svakako remek delu početka 21.veka, koji bi voleo da vidi i na filmskom platnu, za „Dnevnik“ je govorio Marko Marković.

 Kako je teklo stvaranje uloge iz pozicije tog rano sazrelog dečaka čiji su život odredile porodične drame i traume u osvit Drugog svetskog rata koji ga je suočio sa njegovim najtragičnijim posledicama?

– Od starta smo se dogovorili da ne dokazujemo dete. Pred sebe sam postavio zadatak, u dogovoru sa rediteljem, da od onog trenutka kada se izgovori prva reč – deda, da se publika više ni jednog trenutka ne zapita koliko to dete ima godina. Da radimo film naravno da bi tu ulogu igrao dečak koji ima šest godina. Do kraja predstave dečak ne ostari, nego sazri. Sećam se kako mi rekla jedna rođaka kada mi je umro otac, pre 20 godina pred dolazak u Novi Sad na Akadamiju „vidiš kako se ostari za noć“, u smislu sazri, a tek sam posle shvatio koliko je bila u pravu. U ovoj ulozi jednostavno sam se prepustio svojim partnerima, reditelju, muzici, svim saradnicima. Neću reći ništa novo ako ukažem da je u pitanju kolektivni čin, ali sve vreme se osećala požrtvovanost, tišina, neka vrsta podignute odgovornosti. Posebna je bila i podrška koju sam dobijao od kolega, iako se nije znalo kome je teže da li meni koji sam šest sati stalno na sceni ili njima koji čekaju da izađu. Zanimljivo je u toj priči da gotovo ne možete da sagledate kolika je bila porodica tog dečaka. Uz to deca koja su vezana za babe i dede često budu starmala pa postavljavaju pitanja koja nisu primerena tom uzrastu, a on je stalno nešto pitao dedu, baku, majku, očuha, strica. Ta stalna pitanja kao da su očuvala njegov vedri dečiji duh.

Ovih dana Marković snima seriju „Ljubav ispod zlatnog bora“ po scenariju Slobodana Šuljagića i u režiji Nikole Končarevića u kojoj ima glavnu ulogu. To je nastavak sitkoma „Nek ide život“ i serije „Neki bolji ljudi“. Kaže da mu je posle meseci karantina i sada oživljavanja pozorišta kroz minimalne doze, neverovatno prijao odlazak na Zlatibor na snimanje i tih nekoliko dana boravka u prirodi. Žao mu je što zbog tog snimanja nije mogao da prihvati ulogu u Šekspirovoj„Buri“ koju u SNP režira Kokan Mladenović, njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj. Dobio je poziv iz SNP da igra u predstavi „Golmanov strah od penala“ Petera Handkea u dramatizaciji i režiji Ane Đorđević. Za glumca je, po njegovom mišljenju jako važno da igra u različitim pozorištima, zato što je pogubno kada posle deset godina znaš kako ko diše, kako će koju rečenicu da izgovori, šta će da predloži, a kada se mešate sa drugim ljudima dobijate i sami neku novu dimenziju. Kada je uvedena zabrana zapošljavanja u pozorištima se došlo do paradoksalne situacije, ljudi odlaze u penziju, a ne mogu da se prime novi glumci na to mesto, s druge strane neki su već uparloženi a mnogo rade, dok mladi nemaju nikakvu šansu. Sad je tek krenulo nešto da se menja, mladi prave sopstvene produkcije, recimo pozorište „Promena“ na Akademiji ima zaista ozbiljan repertoar, navodi Marković.

 Iako je u pitanju ansambl predstava, vi nosite čitavu njenu konstrukciju, tumačeći naizmenično glavni lik i ulogu naratora, kao što je i u romanu pored mnoštva likova dominantan taj ispovedni, intimni ton dečaka. Koliko je psihofizičke i emotivne snage bilo potrebno da se iznese taj lik?

– Mnogo smo plakali tokom rada, sve to proživljavali, pozivali neke lične bliske smrti. I sam sam izgubio roditelje, a tada znaš da si ti sledeći. Zatim sam dobio dete, a onda je to dalo novu dimenziju života. Od svog deteta sam na neki način „krao“ te dečije postupke i iskrene dečije oči i neverovatna pitanja. Mislim da je meni bilo najlakše jer smo predstavu koncipirali kroz oči tog deteta. Imao sam potrebu, na momente, da se okrenem i da ih sve gledam, kao da sam kamera ili gledalac te svoje priče. To nije predstava koja ide na adrenalin, na neki podignut tempo, nego se prepustite priči i konstantnoj emociji koja je prisutna i dok se čita knjiga, samo zamišljate te slike i načine kako da se nešto kaže ili otćuti. Nije lako ljudima ni to da gledaju, da prime tu količinu informacija, a što je rekao Andrić pričanju kraja nema. Lebović u knjizi „Dijalog o zlu i dobru“, koju je na osnovu njegovih snimaka objavila njegova supruga Zlata, kaže da je imao dve mogućnosti po izlasku iz logora ili da poludi, jer to ne može da se zaboravi ili da progovori i to zapiše i rešio je da ne poludi. Na kraju romana kaže da je pretvoren u petocifreni broj sa ukupnim životnim stažom od 15 dečačkih godina ušao je u neverovatan splet okolnosti: Aušvic, močvarna Bžezinka, brda ljudskog pepela, selekcije, tifus pegavac, glad. Šta je još moglo tom detetu da se desi, i neka pravda je bila da Lebović preživi i napiše ovaj roman, ali i druga njegova remek dela.

 Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju je izvedena i predstava „Ajhman u Jerusalimu“ koja se takođe bavim tim „uvek istim zlom“. Koliko je po vašem mišljenju važno da pozorište postavlja takva pitanja?

– Čovek je sklon da pomisli ma kakav rat, kako je moguće da dođe do rata. Sećam se da je moj deda, Solunac, u vreme kada je pred devedesete godine počeo da provejava nacionalizam, govorio da neće više biti rata. A opet ga bude i vidiš u svom okruženju kako je samo malo dovoljno da neko nešto progovori pa da pomisliš da u tom čoveku čuči nešto što može da izazove ozbiljno zlo, nasilje koje nastaje ni iz čega. Tako je Čaplinov „Veliki diktator“ opominjući film, o neostvarenom fanatiku koji je rešio da pokori čitav svet iz lične frustracije. Kad su Mejerholjda vodili na gubilište neki neuki vojnici neznajući ni ko je on, gledajući kroz prozor kamiona rekao je – „ovde će večeras igrati neki drugi teatar“. A taj teatar je upravo ono što nam se događa 2020. godine sa obeleženim stolicama, ljudima koji te gledaju pod maskama, ali sa potrebom da budemo zajedno da bismo se razumeli ili otćutali. I zato pozorište mora da opstane.

 Sa kakvim osećanjem ste posle višemeseci, dok je ne samo pozorište, nego i život bio na pauzi, ponovo stali na scenu?

– Osećanje je kao da ste imali udes, pa preživeli. Sudarili se, izašli iz kola, sa nadom da nemate nekih unutrašnjih povreda i idete dalje. Ali ništa više nije isto. Došao u Novi Sad 2001. i to je bilo moje prvo Sterijino pozorje i ne znam da li sam se već tada zarazio tom klicom pozorišta. Jako je važno da postoji potreba za pozorištem, za druženjem, ali sada kao da se sve postalo drugačije. Sećam se predstave „Blek lend“ mađarskog pozorišta, koje je gostovalo na Pozorju, jedan kolega je tada rekao da misli da će se ceo pozorišni svet deliti na one koji su je videli i one koji nisu, to je bilo takvo iskustvo. Ili Ostermajer, dvadesetčetvoročasovni „Olimp“ Jana Fabra, lutkarska predstava „Lenjingradska bitka“ na Bitefu - sve su to događaji zbog kojih pozorišta ne može da prestane da postoji, jer je starije od svih nas. Toliko smo se uželeli pozorišta i mi i publika, i kao drogirani ne možemo bez predstava. Možda sam ja fanatik, ali mislim da ne grešim, oni koji to razumeju će doći i u podrum da gledaju predstave ako treba. Verovatno se nisam samo ja zapitao šta ako ovo nikad ne prestane. U jednom trenutku me je to plašilo, a onda sam postao ravnodušan. Pričao mi je nedavno jedan prijatelj, lekar o eksperimentu- kada staviš buvu u teglu, ona skače po njoj dva sata pokušavajući da izađe i kada se skine poklopac ona i dalje skače, ali samo do tog nivoa do kog je bio poklopac, neće da pobegne. Valjda nećemo biti kao te buve. Strašno je kako jedna bezazlena stvar od dva grama, ceo svet zaustavi.

        Nina Popov