Lazar Čurčić (94) bard srpskog bibliotekarstva iz Titela i dalje radi

Fasada doma obična, a unutra carstvo knjiga, starih novina, dokumenata, arheoloških artefakata ... Čika Laza, kako ga mnogi zovu od milja i iz poštovanja, dočekao nas je na nevelikoj terasi ispred stola gde su, po samo njemu poznatom sistemu, raspoređene brojne knjige s otvorenim ili obeleženim stranicama koje je analizirao do kasno u noć. Navikao je da radi po mraku jer je na poslu uvek bio predan, pa su mu za nauku ostajali samo noćni sati.

Odmah nam skreće pažnju na drvenu kutiju s ulomcima grnčarije koje je pre neku godina pokupio ispred svoje kuće, kad su je na površinu izbacile mašine zamenjujući vodovodne cevi. Pored stola deo sfinge čija je fotografija u holu mesne Srednje tehničke škole „Mileva Marić”, a načinom obrade podseća na figure iz Lepenskog vira.

O Čurčiću naučna javnost dosta zna. Stvarao je toku celog svog dugog života, a i danas, objavio je više od 700 stručnih radovi, a među najznačajnijim su „Knjiga o Zahariju Orfelinu”, „Pominak književski”, „Srpske knjige i srpski pisci 18. veka”, „Ishod i staze srpskih knjiga 18. veka”, koje su uvažavali i akademici. Stekao je podvižničkim radom zvanje bibliotekar-savetnik, najviše u struci, i jedini dobio nacionalnu penziju Vlade Srbije.

Dobitnik je, samo u ovoj deceniji, nagrade Zlatna knjiga Biblioteke Matice srpske za 2019, Izuzetne Vukove nagrade 2014, a i zavičajna opština dodelila mu je 2018. Povelju za izuzetan doprinos, a pre nekoliko dana dobio je i nagradu novosadske Gradske biblioteke za životno delo.

Svestan poznih godina, sagovorniku želi da podari što više od svoga znanja i iskustva. Ne razmeće se, a o drugima priča s uvažavanjem. Tako za profesora novosadskog Filozofskog fakulteta dr Milivoja Nenina, koji živi u obližnjem Loku, kaže:

- Mislim da trenutno niko lepše ne piše na srpskom jeziku. Velika je i sjajna ličnost. Spada u retku kategoriju veličanstvenih ljudi.

Kad priča o svom životu i karijeri, to postaje pravo predavanje koje počinje sa 1703. i početkom novog lokalnog školstva, pa nastavlja o turskim medresama, srednjem veku, titelskom manastiru, starijem i od onog u Baču, a bio je rasadnik obrazovanja...

- U moje vreme postojala su u školi mađarska, srpska i nemačka odeljenja – seća se čika Laza. – U gornjem delu Titela sve tri škole bile su srpske, jedna pored Evangelističke crkve, druge dve nedaleko u istoj ulici. Narod ih je nazvao Ilićeva, Dragina i Čavićeva, po njihovim učiteljima. U Ilićevoj rođen je slikar i pedagog Stojan Trumić. Na mestu gde je kasnije bila banka, a sad je zapuštena, bila je mađarska škola. Centralnu, kojoj je kasnije dozidan sprat i tako naružen izgled, pohađala su srpska i nemačka deca. Švabe su zbog manjeg broja đaka imale kombinovana odeljenja, dok su  srpska bila cela. U razredima je bilo preko i 40 dece. Danas nezamislivo. U školama su uglavnom radile žene, osim u nemačkoj i Čavićevoj. Nedeljom su nas vodili u crkvu. Za pojnicom su bili Jovan Janić, penzionisani učitelj i neki Šejski, ime sam mu zaboravio. Dok jedan poje, drugi trgne rakiju, i tako naizmenično.

Čika Laza sa setom priča o svojoj učiteljici Dani Janić iz nekog sela kraj Čačka, i pamti kako je bila lepa i govorila najčistijim srpskim jezikom. Iako su postojala mađarska i nemačka odeljenja, njegovo srpsko bilo je „mali Vavilon”, gde su u klupa sedeli i Pera Deme Mađar, Hajnglovi Nemci, Slovak Abelovski, Rus Vladimir Rudenkov... Pamti i kako su nekog Đuru Popoviću, Srbina čija je majka bila Mađarica Tohodi, deca zadirkivala i zvala Đura Tohodi. Jednom je on dečaku iz nemačkog odeljenja bricom rasekao kaput na leđima. Srećom je bilo zima pa zbog debele odeće sečivo nije stiglo do tela. Kazna je bila teška za gledanje kad ga je učitelj nemačkog odeljenja trskovačom strašno išibao.

– To je uspomena na naš prvi susret i prvo oslovljavanje. Zaboravili smo dan i datum, znamo samo da je bila 1953. S njom se ne može svađati. Jedino se ja ponekad naljutim i tad budem nezgodan. Marija se posle fakulteta vratila u biblioteku, pa je ceo naš život vezan za knjige. I Marija je napravila zavidnu karijeru, pisala je knjige, ne onoliko koliko ja, ali pogledaj ovu „Bibliografiju Rusina u Jugoslaviji”. Ogromna je, ja tako velike knjige nemam.

– U školu smo u torbi, osim table i morskog sunđera, nosili i užinu,  dva komada hleba namazana mašću i posuta alevom paprikom – dodaje gosn Čurčić. – Bio je u razredu neki Franja, koji je decu maltretirao i tukao, pa me je mama svakog jutra savetovala: Ako ti nešto traži, daj mu užinu, pa i tablu ako treba. Srećom, u zadnjoj klupi bio je Milenko Milovanović, koga smo zvali Brka. Onako krupan i visok nas je štitio od napasnika. Kad je odrastao, imao je tužnu sudbinu. Iako dobar plivač, udavio se u Begeju, otkazalo mu srce. Žao mi i sad što nisam bio na sahrani jer sam bio u Beogradu. Vladimir Rudenkov za vreme rata je otišao u ruski kadetski korpus u Belu Crkvu. Odlaskom Švaba, i on je otišao u Nemačku. Tamo izuči za šlosera (varioca), potom je radio u Maroku, pa se prebacio u SAD, gde je postao dirigent crkvenog hora i dospeo do nastupa u čuvenom Karnegi hola.

Mnogo je različitih sudbina. Danas je u Titelu iz našeg razreda živa samo Mara Erdeljanova Nebrigić, moja vršnjakinja.

Ponosni su na svoje potomke: Duška je studirala španski, Rastko Lale je restaurator, studirao je vajarstvo, Maja je ikonopisac, a završila je primenjenu umetnost. Imaju i petoro unučadi: Nemanja je u Bernu profesor univerziteta, Lazar je restaurator kao i otac mu, Marko je studirao yez u Groningenu u Holandiji, Vuk doktorirao zvuk na filmu i upisao etnologiju, Jovan bio uspešan fudbaler, a sad je trener.

U bogatoj karijeri Čurčić je upoznao mnoge divne ljude. Sa setom priča o kolegi s fakulteta Draganu Nikitoviću, legendarnom sportskom komentatoru, koji je olovnih devedesetih oteran s televizije. Bio je to za njega težak udarac, nije potom dugo živeo i umro je s osećajem nepravde koja mu je učinjena. Čuvenog Rašu Popova pamti po drugovanju u novosadskoj kafani „Zlatna greda”, pre odlaska na posao.

Stevo Diklić