Stručni ugao: Porazi su mostovi ka pobedama       

Najpre je Crvena zvezda položila oružje na Kipru, gde je u penal seriji, izgubila od osrednje Omonije u trećem kolu kvalifikacija za, eventualni, treći uzastopni plasman u Ligu šampiona.

I pored neuspeha Crvena zvezda ima šansu da se za četiri dana plasira u, za nju, utešnu Ligu Evrope, ako u četvrtak u Jermeniji pobedi Ararat. Ostala tri kluba: TSC, Partizan i Vojvodina, su završili, svako na svoj način, svoju ovogodišnju evropsku misiju. TSC iz Bačke Topole je u pravoj hičkokovskoj drami, posle produžetaka (6:6), na penale eliminisan od nekad moćne rumunske Steaue, sada drugog imena i pravne kovanice.

Partizan i Vojvodina su, u istom danu, gostovali u Belgiji gde su, rezultatom bili slabiji, Partizan od Šarlroa, a Vojvodina od velikog Standarda.

Opšti je utisak, da je Vojvodina, od svih naših predstavnika ostavila najbolji utisak, jer je, u ovom momentu, imala i najozbiljniji klub za protivnika. Standard je desetostruki šampion Belgije, čija reprezentacija važi za više nego ozbiljnu silu, za razliku od manje uspešnih reprezentacija Kipra i Rumunije.

Standard je pobedio Vojvodinu sa 2:1 u najmanju ruku ravnopravnoj igri, gde se tokom svih 120 minuta smenjivala nadmoć jednog pa drugog tima, kao u košarci ili u hokeju. Nije bilo savršene lepote, ali jeste velike dinamike i uložene energije. Kad smo već kod lepote posebno treba izdvojiti gol Petra Bojića za izjednačujući gol Vojvodine. Ovaj „tihi golgeter” iz utakmice u utakmicu potvrđuje i dokazuje da još ima dovoljno vremena, da još više upotpuni svoju pristojnu karijeru. Bojić ima sve, što je nekad imao Piksi Stojković, a zašto nije u njegovom sazvežđu to je već neka druga priča. Oni su toliko slični, a istvremeno i različiti.

Ipak, što je i ova utakmica potvrdila, Vojvodina svog najboljeg igrača ima na klupi, u liku i delovanju svog trenera Nenada Lalatovića. Ovaj dobroćudni lav sa beogradskog naselja Dorćola, kojeg su Novosađani prihvatili , sa svim svojim vrlinama i manama, gotovo savršeno upravlja igrom, što je za mnoge trenere nedostižno. Njegovo vulkansko i kipteće lice su hvatale i TV kamere u Belgiji, ali i pored sudijske opomene, uglavnom je ostajao u ograničenom belom prostoru pored klupe, na kojoj se oseća kao lav u kavezu. Ono što je takođe zanimljivo, Lalatovića, igrači obožavaju i slepo slede, bez obzira što im se on jeftino ne udvara, ali uvek staje iza njih i bilo kog kluba kojeg vodi. To je samo dodatna dimenzija njegovih vrednosti i kad izgubi utakmicu, kao ovu u Belgiji.

Lalatovićev cilj nije pobeđivati ponekad, pobeda je uvek cilj, bez obzira da li igraš protiv slabijeg ili boljeg tima od sebe, što je formula i odlika pravih trenera. Pobeđivati je navika. Nažalost, navika je i gubiti. Međutim, ima poraza koji su novi mostovi ka pobedama. Novo vreme, koje je pred svima nama, će brzo pokazati, ko će prvi most pobeda sagraditi, pa tako i Crvena zvezda, TSC, Partizan ili Vojvodina. 

Svetozar Čiča