Milorad Kijac, odbojkaški stručnjak: Setva uspeha od Begejca do Maldiva

Ipak, u ovoj familiji odskače Milorad, čovek koji čega god se latio pretvarao je u zlato. Kasno je završio igračku karijeru u rodnom Kleku, a preko Begejca, gde je prvi put zauzeo i mesto trenera, vinuo se u svetske visine. Do sada, sa svoje 72 godine, vodio je čak četiri reprezentacije, a pored mnogo sjajnih rezultata, ostao je upisan kao najtrfojeniji trener odbojkaškog giganta Vojvodine iz Novog Sada.

Neko bi pomislio da je čoveku sa 72 godine dosta rada, sporta, putovanja, obaveza, ali ne i Mišku, čoveku duhom mladim i fizički izuzetno aktivnim. Aktuelni je selektor reprezentacije Maldiva, egzotične zemlje koja je rešila da udari ozbiljnij temelje ovog sporta na svojim ostrvima.

Kako je došlo do saradnje s Maldivima jer je ta zemlja nama poznata uglavnom po turizmu?

– Ministarstvo sporta Maldiva je ostvarilo dobru saradnju s našim ministarstvom i rodila se ideja da naši treneri idu tamo da rade. Oni su se opredelili za odbojku, a mene je pozvao predsednik našeg Saveza Zoran Gajić i pitao da li sam zaineteresovan. Prihvatio sam ponudu, otišli smo tamo moj sin Radovan i ja. On je radio sa ženama, ja s muškarcima. Maldivi su raj na zemlji, temperatura čitave godine je između 27 i 33 stepena, prelepo je. Što se sporta tiče, na Maldivima postoji samo jedna sala, u glavnom gradu Maleu, u kojoj se igraju odbojka i košarka, rukomet ne može jer nije dovoljno velika. Napolju je teško raditi preko dana, pa smo trenirali ujutru. Sin je imao treninge od 6.30 ujutru, a ja posle njega. Igrače nije lako okupiti, uglavnom  radi u ugostiteljstvu, a od odbojke ne primaju ništa pa nisu previše zainteresovani. Uglavnom su zaintereosvani kada se ide na pripreme, destinacija je uglavnom  bila Tajland, a ove godine smo proveli 20 dana u Obrenovcu i zaista smo dobro radili u odličnim uslovima. Igrali smo na turniru u Katmanduu u Nepalu, podno Himalaja, protiv Indije i Pakistana i nismo postigli neke rezultate , ali je pomak bio vidljiv. Radili smo do sredine marta kada je zbog pandemije prekinuta saradnja, ali postoji šansa da se nastavi na još godinu dana – rekao je Kijac.

Vodili ste četiri nacionalne selekcije i brojne klubov, među kojima i Vošu, imate li snage za nove izazove?

– Najpre sam bio s Gajićem u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, pa sam mu bio pomoćnik u seniorskoj reprezentaciji pred Olimpijake igre u Atlanti, ali sam se razboleo pa nisam bio na Igrama. Ipak, posle toga, Gajić je imao obaveze u klubu pa sam vodio reprezentaciju na Svetskom kupu izazivača u Japanu 1996, gde smo bili treće. U Vojvodini sam ukupno bio 11 godina, osvojio sam šest vezanih titula, bio treći u Evropi. Zaista smo nizali velike uspehe. Bio sam potom u Ivanjici, želeo sam da pokažem da je trener važna karika uspeha i da opovrgnem priče koje su kolale tada zbog dominacije Vojvodine da su sve postigli igrači. Ivanjica je kao  debitant pobedila veliku  Vojvodinu. Posle toga sam uzeo tri titule u Bugarskoj sa  Levskim za tri godine i Dančo Lazarov, predsenik kluba i Saveza, ponudio mi je mesto selektora. Dve godine vodio sam Bugarsku u kojoj su igrali Kazijski, Nikolov, Ivanov, Salparov, Cvetanov i drugi. U Svetskoj ligi u Madridu bili smo u jakoj grupi sa Italijom, Brazilom i Rusijom, nismo prošli, bili smo na kraju treći, ali smo oštećeni pa nismo stigli do polufinala, a ukupno peto mesto je bio uspeh. Bilo je potom epizodnih vođenja i ekipa u Srbiji, zatim je usledio Iran. Boba Kovač me je predložio i igrali smo Svetsko prvenstvo s dosta limitiranom ekipom, tek je kasnije ta reprezentacija stasala. Posle mene je raddili su tamo Gajić, Velasko, pa Kovač. Iran je sada odbojkaška zemlja, gde se mnogo ulaže, a treba vam 15–20 minuta kolima da se prođe olimpijski trenažni kompleks.

Milorad Kijac je i sada, u 72. godini, čest gost na peskovitim terenima u Kleku.

– Moja generacija se malo opustila, ali ja ne. Igram bič–volej, najviše u paru s mojim kumom Vujovićem, pa tu je i komšija Tasovac, a uglavnom su nam rivali nešto mlađi od nas, oni između 40–50 godina. Imamo lep teren kod motela u Kleku, često pobedimo i mlade “naljutimo”,ali nam je zaista lepo.

Imali ste izlet i u žensku odbojku?

– Kada sam se, sticajem okolnosti,vratio iz Bugarske, Dinamo iz Pančeva je kupio mesto u Superligi i ja sam seo na klupu.Cilj je bio da se opstane i zato često kažem da mi je taj opstanak u jednak osvajanju šampionske titile. Kasnije je ta ekipa bila druga u Kupu, uz dva treća mesta. Smatram da sam ostavio trag u pančevačkoj žćenskoj odbojci.

Kako vam sa ove distance izgleda vaša uloga u stvaranju najdominantnijeg kolektiva odbojkaškog sporta u Srbiji – Vojvodine?

– Moj pokojni brat Rajko je tada bio alfa i omega Vojvodine, kada je Gajić postao prvi trener došao sam na emsto pomoćnika i sarađivali smo četiri godine bez mrlje, bez ijedne ružne reči. Rekao mi je tada Rajko: –  Gajić traži pomoćnika, dogovorite se. Tada je sve krenulo, a kao šef struke sam osvojio šest vezanih titula, četiri kupa i jedan superkup. Na taj period moje trenerske karijere sam izuzetno ponosan. Nikada neću zaboraviti fajnal–for Kupa šampiona, bili smo na kraju treći, a zaista je malo falilo da budemo evropski šampioni. U polufinalu smo vodili 2:0, u četvrtom setu 13:7 i na kraju izgubi. Da smo dobili te Nemce, ko zna kakako bi bilo u finalu, jer su se u polufinalu sastali Modena i Sisli. Kada sam pre odlaska u Italiju rekao da možemo da budemo šampioni Evrope rekli su mi da sam najblaže rečeno prepotentan, ali sam imao osećaj da to možemo da ostvarimo jer sam znao da će Italijani međusobno igrati do poslednjeg daha i da će jedna od ekipa u finale stići premorena. Bili smo  jak tim, reprezentativci Đurić, Batez, Boškan, Mešter, Gerić su bili u velikoj formi, bili smo sasvim, sasvim blizu finala i stigli “samo” do bronze.

Mnogi kažu da ste vi najuspešniji predstavnik porodice Kijac?

– Samo po postignutim rezultatima jer Rajko je ostavio najdublji trag, on je udario temelje velike Vojvodine i zahvaljujući njegovoj  viziji Srbija decenijama unazad ima velikana evropskih razmera.. Kao igrač sam osvojio titulu prvaka Jugoslavije sa GIK Bantom u sezoni 1971/72, a takav uspeh  kluba iz tako malog mesta i samo sa domaćim igračima je za Ginisa. Bilo nas je u porodici četvorica braće i tri sestre. Svi muški Kijci su igrali odbojku, Rajko najmanje, a pokojni Duško i ja smo bili u ekipi Banata kada je osvojena titula. Sa legendarnim Milošem Grbićemigrao je i brat Radule, koji je bio perspektivniji od mene, ali sam ja bio istrajniji i uporniji. Moja deca Tamara i Radovan su takođe u odbojci. Tamara je igrala u Kleku i Vojvodini, a Radovan je brzo shvatio da je za trenerske vode. Radi sada u Dunav voleju, a Tamara u OS Vojvodine. Još smo u odbojci i nadamo se da će i mlađe generacije  nastaviti porodičnu tradiciju – kazao  je Milorad Kijac.

Marko Ristić