INTERVJU Bruno Langer: Svirati do poslednjeg daha

Preduslov je, dakako, bilo poštovanje uputstva hrvatskih zdravstvenih vlasti koje se odnose na održavanje kulturnih manifestacija, a koje, između ostalog, predviđaju najviše 1.000 posetilaca na otvorenom prostoru uz poštovanje fizičke distance i u publici, ali i na stejdžu. Spiritus movens „Atomaca” Bruno Langer za „Dnevnik” kaže da publika uopšte nije bila „koronarno“ stegnutija, uzdržanija

– Nije bilo nikakve razlike u odnosu na prethodne koncerte, kojih smo imali bezbroj. Publika je bila predivna, a ono što me posebno veseli je da je odaziv bio fantastičan. U prvim redovima bili su mladi rokeri i rokerke, koje su s nama najglasnije pevali. Dakako, bilo je i turista, pa smo se  čak fotografisali s jednom grupom oduševljenih Poljaka – otkriva nam Langer.

Preti li, ipak, cela ova epidemijska priča da potpuno naglavačke okrene muzičku scenu, ne samo u Hrvatskoj, Srbiji, regionu, nego u celom svetu? Jer, stiče se utisak da je, pored turizma, zapravo umetnost najviše stradala u doba ko­rone…

– U Istri i sada na putovanju po Dalmaciji video sam da ima poprilično turista, kažu da ih ima oko 50-60 procenata u odnosu na lane. E šta bi mi muzičari dali da imamo isti takav postotak koncerata u poređenju s 2019! Većina nas ove godine broji koncerte na prste jedne ruke. Dakle, muzička scena je ta koja je najviše stradala od mera zaštite od korone.

Kakva su Vaša predviđanja za 2021?

– Ja sam po prirodi optimista. No, situacuja jeste ozbiljna i mi smo kao društvo prvi put u ovakvom problemu. Što se tiče mog posla, gledajući u britanski i američki šou biznis, verujem da će koncerti ipak profunkcionisati u 2021. Naime, njihovi veliki bendovi su najavili svetske turneje, što daje ozbiljnu nadu i nama ovde. Možda kod nas koncerti čak krenu i ranije, jer mi smo ludi i na svoju ruku. Uostalom, nedvoslisleno se pokazalo da ljudi nisu zadovoljeni onlajn svirkama. Iskren da budem, i meni je to brzo dosadilo. Neke stvari jednostavno ne treba pokušavati menjati.

Nedavno objavljeni koncertni album „Oni što dolaze za nama“, snimljen tokom nastupa na prošlogodišnjem beogradskom Bir festu, prvi je „Atomskog skloništa“ nakon punih 25 godina i izdanja „Terra mistica“. Zar nije to ipak predug period za bend koji sve to vreme deluje praktično bez stanke?

– Očigledno, „Atomsko sklonište” je bend za čiji dolazak na koncertni nastup nije potrebno imati novi album, potvrda za to je tih četvrt veka isključivo koncertnog delovanja. Pri tome nam je iz godine u godinu rastao broj koncerata na prostorima bivše države, a kulminacija je bila prošle godine kada smo ih imali pedesetak.

“Oni što dolaze za nama”, album nastao na prošlogodišnjem Bir festu koji je objavila diskografska kuću City records, zapravo je treći naš album uživo, uz „Atomsku trilogiju”, koji je snimljen u Puli, u bašti doma JNA, te „Jednom u životu”, snimljenim u Beogradu na Tašu. I ponosan sam na ovaj novi album, jer je tonski zapis stopostotno live, odnosno nije dorađivan u studiju. Što bi se reklo, nije ušminkavan. To je potpuno autentično onome što smo izvodili te večeri na Ušću, bez ikakvih dodatnih intervencija.

U aktuelnoj postavi su dva prilično mlada momka, gitarista Matija Dadić i bubnjar Erik Vojak, koji se nisu ni rodili kada je cela nekadašnja Juga pevala „jer za ljubav treba imat dušu“. Pretpostavljam da svesno idete na to da bendu ubrizgavate „svežu krv“ umesto da se oslanjate na muzičare koji se sećaju početaka „Atomskog skloništa“?  

– Ovih dana biće dve godine da je podmlađena postava s ova dva sjajna momka, koji su se rodili i stasali uz pesme „Atomskog skloništa”, pogotovo gitarsita Matija Dadić, čiji je deda Saša Dadić svirao bubnjeve u prvoj postavi benda. Sad bubnjeve svira Matijin vršnjak Erik Vojak. Kad se saberu njihove mlade godine, zajedno imaju 54, dok je 2. maja ove godine bilo 55 godina od mog prvog javnog nastupa:)! Svirke nisu samo dva sata na bini nego i putovanja, oni su momci 21. veka a ja rok-dinosaur iz prethodnog, ali sjajno se družimo, bez obzira na razlike u godinama. Uostalom, ova postava vratila se korenima „Atomskog skloništa”, na moje veliko oduševljenje.

Neki novi klinci nesporno sjajno sviraju, ali se na prste jedne ruke mogu pobrojati njihovi bendovi iza kojih ostaju zaista upečatljive pesme koje mogu da izdrže sud vremena. Koliko u tome ima krivice novca, odnosno činjenice da je danas teško živeti (samo) od roka, ili se razlog krije i na čisto umetničkoj/autorskoj strani opterećenoj gomilom muzike dostupne na internetu i raznim striming servisima?

– Spadam u generaciju sretnika, zajedno sa „Atomskim skloništem”, jer smo delovali 70-tih i 80-tih godina prošlog veka, u zlatno vreme jugoslovenskog rock&rolla, koji je bio tada dominantan žanr u muzici. Imali smo sve što je bitno: medijsku podršku, pre svega rok emisije na televiziji i radiju, rok časopise, pa i rok kritiku. Koncertne turneje i promocije novih albuma održavale su se u sportskim dvoranama i ostalim velikim koncertnim prostorima po celoj bivšoj državi. Međutim, i naš početak 60-tih godina bio je težak, nismo imali instrumente, moja prva gitara bila je ručne izrade i sviralo se na starim radio aparatima. Postojala je i zabrinutost „drugova iz komiteta” da širimo štetne vetrove sa Zapada i trujemo omladinu. I zaista, mi smo u to doba bili društveno angažovani, jer rock&roll je nosio poruku koja je tada kod mladih bila prihvaćena. Uprkos tolikim problemima na počecima, mi smo se toliko nametnuli da su nas na kraju zvali i na štafete. Današnjim generacijama pre svega želim da ustraju na svom rock&roll putu i da se nametnu kao i moja generacija, kako bi jednog dana mogli reći da je početkom 21. veka bilo njihovo zlatno doba rock&rolla.

 „Atomsko sklonište“ će uskoro obeležiti punih 45 godina postojanja - prvu probu bend je održao 26. februara 1976. Nije li to prilika da bend konačno zasvira na domaćem terenu, u pulskoj Areni?

– Tu priliku iskoristio sam još 1966. godine na prvoj rok gitarijadi u pulskoj Areni s bendom „Logaritmi” - gde smo dobili prvu nagradu publike. Pobednik stručnog žirija bili su „Siluete” Tomija Sovilja iz Beograda. S te gitarijade čuvam pehar i diplomu kao uspomenu. Naravno, normalno bi bilo da je „Atomsko sklonište” već imali samostalni koncert u pulskoj Areni, i to smo, recimo, hteli već za 10-tu godišnjicu benda, dok je pevač Serđo Blažić još bio živ. Međutim, dobio sam pisani dopis da sam, kao šef benda, odgovoran za bilo koju štetu na drevnoj pulskoj Areni, uz niz vrlo čudnih uslova za nastup, pa smo jednostavno odustali. Al;i zaista bi bilo zgodno sledeće godine zasvirati u Areni, jer bih time proslavio tri jubileja: 55 godina od navedene gitarijade, 45 godina postojanja „Atomskog skloništa” i, verovali ili ne, dogodine slavim 50 godina braka!

Od bendova nastalih u zlatno doba JU-roka još uvek su, pored „Atomaca”, aktivni „Parni valjak”, „Prljavo ka­zalište”, „Aerodrom”, „Divlje jagode”, „Riblja čorba” i „Električni orgazam”. Može li se, zapravo, govoriti i o tome da je to zato što se Langer, Hus, Houra, Pađen, Zele, Bora i Gile još uvek nisu zasitili svirki?

– Pre svega, u ovom nabrajnju nedostaju mi moja braća Žika i Dragi Jelić iz JU grupe, jer su jedni od utemeljitelja rock&rolla na ovim prostorima. S druge strane, neki među nabrojanima imali su već oproštajne turneje, pa se opet vratili na scenu, i zato ne bih govorio u njihovo ime. Mogu reći samo za sebe - da ću svirati do poslednjeg daha, jer je, jednostavno rečeno, rock&roll moj život.

Da li je sazrelo vreme da „Atomsko sklonište” objavi svoja sabrana dela kao „Bijelo dugme” i „Riblja čorba”?

– Na tome se već radi. To je ideja našeg menayera Mira Karayića, koji je već poduzeo prve korake. Nama je RTV Ljubljana, naša dugogodišnja izdavačka kuća, objavila boks set studijskih albuma, ali u vrlo malom tiražu. Ideja je da se objedini cela diskigrafija i da bude dostupna na celom prostoru regiona. No, ima tu još jako puno posla, pogotovo birokratskog. U međuvremenu, možda „Atomci” urade i nešto novo.

M. Stajić