DNEVNIK U SELU NEOBIČNOG NAZIVA: Rivica

Talasajući skoro razorenim putem gore-dole, najpre vas dočekuje groblje i nova kapela, a onda, ako vam se tako zadesi, radarska kontrola, pa glavna ulica stalno ispunjena traktorčićima koji žure ka svojim njivama. Prelećući pogledom preko načičkanih starinskih kuća, za koje mislite da nemaju kraja, zapravo vas do njega samo i vode, pa stičete utisak da je celo selo satkano samo u toj jednoj ulici.

- Imamo tri ulice - uzvikuje predsednik Saveta Mesne zajednice Rivica Slaviša Smiljanić i ostavlja nas u čudu jer, zaboga, gde su sakrivene te dve. - Imamo i deo sela koje smo ustupili prognanim licima, pa smo izgradili kuće za 22 porodice.

I zaista, na jedinoj uočljivoj raskrsnici imate da birate - levo ka izlazu i Vrdniku, pravo ka kraju sela i njivama, ili desno ka tom naselju i fudbalskom terenu koje okuplja mlade u okviru Fudbalskog kluba „Planinac Rivica“, koji je trenutno na pauzi zbog pandemije. Baš kao i KUD „Borivoj Ćirić Turi“ u kom mališani uče prve korake, a onda, kako zakoni egzistencijalne gravitacije nalažu, odlaze u gradove gde nastavljaju život po novim merilima. Zato i ne čudi što imaju dosta izuzetno obrazovanih Rivičana, doktora nauka, inženjera...

Rivica je, moglo bi se reći, poznata po jedinoj vodenici u Vojvodini koja je opstala, a koja datira iz 18. veka. Doduše, porodica Vlahović, koja je kupila posed na kom se prvobitni drveni točak nalazio, u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici rekonstruisala je vodenicu i sačuvala njene originalne delove. Sada je taj kompleks, koji se prostire na nekoliko hektara i nalazi usred atara i na putu ka Borkovačkom jezeru, pravi etno raj sa jezercetom, labudovima, debelim ’ladom, cvećem i, naravno, vinskom ponudom. Točak se danas više ne kreće, ali pokreće maštu o tome kako se nekad radilo punom parom, stvaralo i, slobodno se može reći - hranilo.

- Omladina se osipa, odlazi u veće centre što je za mene normalno i nije normalno, ali, tako je kako je - pomirio se sa situacijom Smiljanić, mada priznaje da ni sam ne zna da li se kaje što je dozvolio da ga rodno mesto zadrži. - Bila je kriza početkom devedesetih, ja sam tek bio dečkić, nisam ni imao neku opciju da odem, a možda sam i mogao. Verovatno mi nije baš toliko krivo, jer ovde sam se zaljubio, oženio. Ali, želja mi je bila da negde budem svoj na svome, da imam slobodnu subotu i nedelju, jer ovde na selu ljudi ne znaju šta je vikend, znaju samo za naše svece koji su im važni. Želeo sam da imam neki poslić pa da mogu da skoknem do moje Rivice...

Pa tako, umesto da žali za nečim što je mogao da ima, predsednik Saveta je odlučio da uzme stvar u svoje ruke i da se već godina bori za boljitak svog mesta i svojih meštana. Stoga, kako kaže, u selu najviše radi na infrastrukturi jer mu je to najvažnije.

- Mi u Rivici smo imali prvi svoj vodovod još 1968. godine, a i dalje se održavaju ti bunari, ali smo morali da se spojimo na rumski regionalni vodovod jer nam voda u jednom trenutku bude ispravna, pa ne bude. Zato smo rešili da pređemo na regionalni, ali je bilo teško jer nisu hteli da nas prime. Što se tiče cevi, ostale su nam te naše stare, ali ih ispiraju redovno. Većina stanovništva nam se bavi poljoprivredom i stočarstvom pa je nezgodno ako nam nestane voda - navodi Smiljanić.

S jedne strane, već deceniju imaju urađen projekat za kanalizaciju, ali nikako da se stvore uslovi za realizaciju, dok s druge, nedavno su se na jedvite jade izborili za gasifikaciju u selu. Sada ih čeka sređivanje osnovne škole, u kojoj mali Rivičani idu do četvrtog razreda, kao i konačna rekonstrukcija puta do sela s obe strane.

Premda sela važe za mesta u kojima nema dovoljno omladine, devetnaestogodišnji Aleksandar Jovičić kaže da u Rivici baš ima dosta društva. Štaviše, pun je pogodak što se njegova porodica tu doselila pre šest godina iz Krušedola, jer mu je ovde zanimljivije.

- Nemam baš slobodnog vremena za sebe, a i kada ga imam, onda odmaram - kaže nam Aleksandar koji radi tuda po selu i drži ovce. - Zadovoljan sam ovde i može da se preživi, ali moraš baš mnogo da radiš. Retko idem za Irig, nisam neko ko izlazi, a sebe mogu da vidim u Rivici i za pet, deset godina...

- U selu uvek ima posla, a građani su i zadovoljni i nezadovoljni - priznaje naš sagovornik, mada ističe da je sloga ono čime se posebno diče! - Mi smo ovde jako složni kao meštani, svi nam na tome zavide. Tolerantni smo jedni prema drugima i tako treba da bude u celoj državi. Treba svakog saslušati, pa donositi zaključke kad se prenoći... Kao Mesna zajednica imamo dobru saradnju u selu sa narodom i nije sve kako Salviša kaže, ali bude kako Slaviša veli.

Zato se Slaviša već godinama bori da roditelji srednjoškolaca dobiju makar neku novčanu pomoć pri plaćanju mesečnih karata, ali se nada da će mu to neko uvažiti ukoliko uskoro postane odbornik.

- Imamo manifestaciju Dani vina koji su poznati u celoj Srbiji, dolaze nam sa svih strana - prelazi na vedrije teme Smiljanić, posebno hvaleći Aktiv žena koji je neizostavan tokom svakog dešavanja u selu. - Nekad smo imali i Dane bostana, selo je živelo od  toga, kuće su se gradile. Sad, kako se promenila klima, sve slabije ide, pa tu manifestaciju obeležavamo u krugu sela, da se ne zaboravi. Zato smo se prebacili na Dane vina koji će sledeće godine da obeleže 20 godina postojanja. Tu nije samo vino u pitanju, taj festival je prilika da izložimo suhomesnate proizvode, povrće i da čitavu domaću proizvodnju približimo potrošaču. A sve je počelo na jednom od svinjokolja, kada je svako doneo svoje vino, pa nisu mogli da odluče čije je najbolje. Sad nam dolaze vrhunski ocenjivači iz Beograda, Hrvatske, a vina nam šalju s raznih strana.      

Lea Radlovački

Foto: V. Fifa