Braća farmom ovaca u Karlovcima okrenuli novi list u životu
Zaokret u profesionalnoj karijeri Aleksandar Punoševac, koga Karlovčani verovatno najviše znaju kao konobara u lokalu „Bermet“, a neki pamte i kao matičara, načinio je u oktobru prošle godine, kupivši stotinu ovaca romanovske rase i upustivši se u stočarstvo o kojem, priznaje, nije do tada mnogo znao.
U Velikim vrhovima, po nadmorskoj visini petom karlovčkom ataru, u kojem se smenjuju vinogradi, oranice, voćnjaci, ali i pokoja zaparložena njiva, na pareceli koju je pre ovaca kupio, smestio je stado, mehanizaciju i sve što je potrebno za njihov uzgoj.
– Bila je to ideja mog rođenog brata Petra – objašnjava Punoševac. – Pričali smo o tome ranije, ali nikad nije bilo para za realizaciju. Za nekog je to što smo uložili ništa, ali za nas je mnogo, i dugi niz godina bilo je nedostižno. U nekoliko navrata radio sam u Americi, a brat je još uvek tamo, mada planira da se vrati. Prodali smo nešto od nepokretnosti i tako došli do dela para za biznis. Na farmi živi naš stric Hranislav, a ja dolazim svakodnevno. Povremeno mi se pridruži porodica, supruga Marija i deca Nikola, Maša i Marko.
Za uzgoj su braća Punoševac odabrala romanovsku ovcu zbog odličnih reproduktivnih karakteristika. Po knjigama, kaže Aleksandar, jagnji se dva puta godišnje, i uz idealne uslove i ishranu trebalo bi da donese četiri do šest jaganjaca za 12 meseci. – Nažalost, imali smo loš start, ovce su donosile na svet mrtve jaganjce, tako da smo pretrpeli dosta gubitaka – žali se Aleksandar. – Odneli smo uzorke na analizu, ali nismo ustanovili šta je uzrok pomora. Čuli smo da je prvo jagnjenje kod te vrste ovaca loše, ali ništa pouzdano ne znamo, no nadam se da je to iza nas i da se situacija stabilizovala. Ovih dana jedan broj ovaca treba da se ojagnji, pa ćemo videti kako ćemo proći ovog puta.
Kaže da se psihički spremio za moguć nepovoljan scenario na početku, ali da je ipak uginuće jaganjaca bilo previše stresno. Dodaje da ništa nije znao kad je počeo, ne samo o ovcama nego ni o mehanizaciji. Učio je usput i priznaje da je neznanje ipak uzelo danak, ali da je zadovoljan kako je rešio pitanje ishrane.
– Brat i ja smo uzeli u zakup dovoljno državne zemlje da pravimo sami hranu za celu godinu – kaže Punoševac. – Radimo na specifičan način u odnosu na ostale uzgajivače, a to znači da vodimo ovce na ispašu. Obično ljudi gaje ovce u štalama. To jeste jednostavnije, ali je ovo mnogo jeftinije. Raskrčili smo nešto zaparložene državne zemlje, pa i neke privatne parcele koje vlasnici ne koriste, i za hranu ne znam da li smo dinar dali u poslednjih nekoliko meseci. Dokupili smo samo nešto kukuruza, a kako stvari stoje, imaćemo i svog na jesen. Ispaša doprinosi njihovoj fizičkoj kondiciji i pomaže im da se lakše jagnje. A taj čobanski deo posla mi veoma prija. Obožavam zimi da prošetam po atarima s njima dva-tri sata. No, manje mi gode muke s mehanizacijom, kada se nešto pokvari, a sam ne znam da popravim, trka s kišom kada se skuplja seno...
Punoševac se nada da će se vremenom sve namestiti na svoje mesto. Ako se poteškoće s početka ne budu ponavljale, misli da će od novog posla biti koristi. Računa da će i s po tri jagnjeta godišnje imati razloga za zadovoljstvo. Planira da gaji 300 ženki, koje su mnogo cenjenije i dostižu čak četvorostruko višu cenu od mužjaka. Nema planove za preradu mleka jer nema uslove za to.
Kaže da nema problema s prodajom jer je stočni fond u Srbiji desetkovan. Dobra strana posla je i to što država subvencioniše tu vrstu proizvodnje. Sve što je tražio, odobreno mu je. Nada se da će se oporaviti preko zime, tim pre što će do tada spremiti hranu i ne bi trebalo da ima nekih posebnih troškova. Samo da ovce na delu pokažu ono što u knjigama piše.
Zorica Milosavljević