Zrenjaninac Dušan Juvanin ima jednu od najvrednijih kolekcija fotografija i dokumenata
Volite da gledate fotografije Zrenjanina, Petrovgrada ili Velikog Bečkereka, uživate u starim razglednicama grada na Begeju, ili vas interesuje kako su izgledale značke koje su svake godine krasile revere radnika zrenjaninskih preduzeća?
Sve ovo, ali i još mnogo toga drugog, strastveno voli Zrenjaninac Dušan Juvanin. Zato što to voli, on je počeo i da sakuplja, pa danas ima jednu od najvrednijih kolekcija dokumenata, fotografija, razglednica, znački, knjiga i još mnogo toga. Jedini uslov da se nešto od predmeta nađe u njegovoj kolekciji jeste da bude u vezi sa Zrenjaninom.
– Jedna od mojih najvećih ljubavi je kolekcionarstvo, to je strast, a druga velika ljubav je Zrenjanin. Ja sam svoju kolekciju počeo da pravim još od malena. Neko skuplja salvete, neko markice, neko makete automobila, a ja sam počeo da sakupljam sve što ima bilo kakve veze sa mojim gradom – kaže Dušan Juvanin.
Postoje dve vrste kolekcionara, objašnjava Dušan. Jedna su oni koji sakupljaju za sebe i svoju kolekciju ne pokazuju nikad i nikome. Druga, kojoj i sam pripada, ona je koja sakuplja za sebe, ali i deli sa drugima.
– Nema valjda izložbe, publikacije, filma, koji se tiču Zrenjanina, a da nisam izašao u susret primercima iz svoje kolekcije. Jako mi je žao što sve više onoga što predstavlja istoriju ovog grada završava u inostranstvu. U poslednje vreme naše komšije Rumuni kupuju, ne pitajući za cenu, sve što ima veze sa Banatom. Ozbiljna arhiva o zrenjaninskim masonima, nažalost, završila je u Americi. Kad jednom ode u inostranstvo, deo naše istorije je nepovratno izgubljen. Zato ja tragam, kopam, menjam, kupujem, samo da se domognem retkih stvari. Kuća mi je prepuna i nikada ne prestaje opasnost da me moji izbace iz kuće, zajedno sa kolekcijom. Ali, to je takva strast i ljubav da ja ne mogu da odustanem – kroz osmeh kaže naš sagovornik.
U bogatoj Dušanovoj kolekciji ima najmanje 2.500 razglednica i oko 8.000 fotografija ovog banatskog grada iz različitih perioda.
– Kolekcionari na različite načine dolaze do onoga što žele za svoju kolekciju. Institucije, nažalost, nemaju novca za otkup, i veliki deo završava u privatnim rukama. Kako? Naslednici uglavnom nemaju previše sluha za nasledstvo u vidu fotografija, dokumenata, knjiga… Dobar deo završi i u kontejeneru. Kolekcionari su izvežbani za takve poduhvate kako bi nešto od toga sačuvali od propadanja i zaborava – ističe Dušan.
Problem je, kaže, što u privatnoj varijanti, kolekcionari kao što je on, ne mogu da izlože svoje eksponate, niti da u institucijama dobiju svoj kutak. Zato bogatstvo leži u kutijama i foto albumima. Najveći deo toga, i pored dobre volje sadašnjih vlasnika, nikad neće ugledati svetlo dana.
Željko Balaban