Kako je Milan Runić kao ruski tenkista oslobađao Beograd 

Zato jedan od retkih svedoka i počinje razgovor pominjući svoga pretka, kapetana Simeona, koji je za pokazanu hrabrost u ratu sa Turcima i za 11-godišnje primerno rukovođenje graničarskim šancem, prema odluci Marije Terezije, dobio plemstvo, ali i mesto u „Memoarima” Simeona Piščevića i legendarnim „Seobama” Miloša Crnjanskog.

Ovaj vremešni Novosađanin imao je samo 17 godina kada mu je petokraka zakačena na đačku kapu, i ne sluteći kakvu će biografiju ispisati sedam decenija kasnije. Početkom septembra, na terenu između Niša i Kruševca, pojavile su se jedinice 4. Mehanizovanog korpusa generala Ždanova kojima je trebao artiljerac u tenku.

– Kada je komandant bataljona video moju đačku kapu, upustio se u razgovor sa mnom; između ostalog, pitao me je koji sam razred završio i ustanovio da to odgovara završnom razredu u ŠSR-u i da znam trigonometriju – navodi u autobiografskom romanu „Sećanje”. – Razgovarali smo na ruskom jer sam ja, uz dvojicu teča koji su bili ruski emigranti, prilično savladao taj jezik. Mobilisao me je u Crvenu armiju i mom komandiru dao pisanu potvrdu. Pre rata smo imali u kući dosta oružja, tako da sam znao da rukujem pešadijskim. Ponešto sam znao i o haubicama pošto mi je zet bio u Petrovgradu u puku teške artiljerije, a ja sam često odlazio u kasarnu i razgledao topove. Komandir tenka, kojem sam pridodat, objasnio mi je kako se dobijaju koordinate, kako se puni top, ispaljuje, odnosno naučio me je svemu što je bilo potrebno znati. U toku daljih akcija pokazalo se da sam brzo stekao praksu.

U jednom trenutku, jedinica je dobila naređenje da preko Rakovice dođe do podnožja Avale i uđe u bitku sa nemačkim trupama.

– Sa nama je u borbi učestvovala i 36. vojvođanska divizija. Posle završene bitke Nemci su bili razbijeni, a mi smo ušli u Beograd na početku Voždovca i počeli osvajanje pojedinih kuća. To je bilo 19, a već 20. oktobra bili smo na Slaviji i spojili se sa drugim jedinicama. Beograd je bio oslobođen posle najžešće bitke – navodi, dodajući da je tom prilikom poginulo 1.000 sovjetskih boraca i oko 4.500 pripadnika NOV-a.

Pobeda je nakratko proslavljena paradom pred maršalom Tolbuhinom i Titom, ali pošto Zemunski most nije bio srušen, sa oslobodilačkom trupom prešao je u Zemun i krenuo prema Sremskom frontu. Budući da je bio oficir, tek posle dva raporta kod komesara brigade, demobilisan je februara 1946, kada se najzad vratio kući.

– Ruski šinjel sam predao u jedinici, tako da nisam ništa imao osim nekakvog yempera – seća se posleratne oskudice. – Mama je dala da se jedno ćebe ofarba u plavu boju i jedan šnajder, kojeg smo poznavali, na brzinu mi je sašio dolamicu, a kod kuće sam našao oficirske čakšire za čizme, pa sam tako nekako pregurao zimu.

Ipak, život je tekao dalje, s verom u bolje sutra, te se Runić upisuje na kurs za maturante u Mešovitoj gimnaziji, a nakon toga odlazi kao dobrovoljac na izgradnju pruge Brčko–Banovići. Početkom septembra 1946. odlučuje da studira Šumarski fakultet. Međutim, tokom treće godine počinju hapšenja zbog raznih protivdržavnih izjava. Na sastanku celog fakulteta povodom odluke da se SKOJ rasformira i da neki njegovi članovi pređu u KPJ, a ostali u NSO, jedan od govornika izjavio je da su svi sada članovi SKOJ-a, bez obzira na to da li su bili četnici ili nešto slično, odnosno da kvislinga više nema u SFRJ.

– Pored mene je sedeo neki Mirko, koji je bio četnički nastrojen, pa sam ja ustao i rekao: „Evo ovde imamo jednog!”; nastao je opšti smeh i sastanak je završen. Nisam znao da ću kasnije te ispade skupo platiti i da ću biti proglašen za protivnika KPJ – priznaje.

Ubrzo dolazi naredba da se sa svih fakulteta izbace reakcionari, što je trebalo da opravda hapšenja studenata IB-ovaca. Civilna lica bez krivice prema kojoj se mogu sudski goniti kažnjavala su se društvenokorisnim popravnim radom. Tako je Runić dospeo u ozloglašeni, a tada jedva poznat logor, gde su ga godinu i po dana tretirali kao ruskog kurira odanog Staljinu.

– Danas se smatra da su za Goli otok i uslove na njemu znali Tito, Đilas, Kardelj i bliže rukovodstvo. Na primer, posetio ga je Ranković i nije ništa preduzeo da poboljša uslove. Sa Rankovićem i Dobrica Ćosić. Kažu, a često i pišu, da je Goli otok bio gori od Gulaga ili Makronisosa, jer je psihički za ceo život ubijao ljude, među kojima su bili i borci za otaybinu u Drugom svetskom ratu – dodaje.

Posle dva-tri meseca, vojvođanski oficir Udbe obavestio ga je da će biti premešten iznad Novog Vindolskog, gde su se rušila stabla za potrebe pilane. Tamo je ostao do 1951. godine, dok od iste osobe, ali bez odluke Udbe, nije dobio otpusnicu i rešenje da će ga ujutru brod prebaciti na kopno, dok je ostatak radne brigade produžio u rudnik Kakanj.

Po povratku, iako trpevši posledice etikete golootočanina, Runić se predano posvetio nauci, zahvaljujući čemu će godinama kasnije dobiti mesto dekana na Tehničkom fakultetu u Zrenjaninu. Sudskom rehabilitacijom država je donekle popravila štetu nanesenu njegovom ugledu. Prvu medalju veterana dobio je 20. marta 1995, kada je ambasada Ruske federacije obeležila 50 godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945, a zatim su se one nizale sa svakim jubilejom.

Slađana Milačić

Foto: S. Šušnjević