Kotrljanje ravnicom: Računice i rizici mlečnog govedarstva

Svojevremeno je Slavko stekao diplomu građevinskog tehničara u Novom Sadu i godinu dana radio u struci, ali brzo se opredelio da batali gradilišta, pa zasnovao farmu sa pet krava koja se proširila na 30 muzara i još dvadesetak junica i teladi, a srećna okolnost je da je pod istim krovom sa diplomom mašinskog tehničara porodično gnezdo svio sin Radivoj (39).

- Na farmi je sada od 45 do 60 grla, u zavisnosti od reprodukcije, od podmlatka ostavljamo žensku telad, dok se muška prodaju, a ako se ponekad baš ne uspe prodati ostane neko grlo i u tovu. Početak je bio tako što smo od mleka pravili sir i isporučivali ga mušterijama u više firmi u Novom Sadu i posao se lepo razgranavao, ne izlazeći na pijacu, a kod kuće su vikendom pazarili brojni vikendaši. Pravili smo sitni sir, lisnati, u raznim kriškama i trajnije sireve, našli smo računicu da u sireve preradimo svu količinu mleka. Čak smo imali potražnju za većom količinom sireva nego što smo mogli da napravimo od mleka sa sopstvene farme, sve dok u bombardovanju nisu porušeni mostovi - priseća se početaka Slavko Pejčić

Zbog porušenih mostova na Dunavu, Pejčići nisu mogli da isporučuju sir u Novi Sad pa nisu znali šta će sa oko 300 litara mleka dnevno, tako da su bili prinuđeni da mleko svakog jutra i večeri isporučuju na otkupnu stanicu Zemunske mlekare u susednoj Beški.

Ubrzo su Pejčići otvorili otkupnu stanicu za mleko za Zemunsku mlekaru koja je posle pet meseci postala deo „Imleka“ i sa tom kompanijom je sarađivao 15 godina, sve do pre nekoliko godina kada su nastali problemi i gužve sa isporukama...   

- Sada dobro sarađujemo sa Mlekarom „Eko-Mlek“ iz Kaonika kod Kruševca, koja u Novom Sadu ima poslovnicu koja se bavi otkupom mleka, a u Starim Banovcima imaju preradu u poluproizvod od kojeg se dalje u Kaoniku pravi kačkavalj i druge vrste sireva. Momentalno postižemo cenu od 34 dinara za litru mleka, plus sedam dinara premije, što je 41 dinara po litri. Mlekara nam je jesenas smanjila otkupnu cenu za jedan dinar, ali imamo obećanja da ukoliko uspe da proda sireve da će nam se to refundirati... - ispričao je Slavko.

Kod opredeljenja čemu se posvetiti u gazdinstvu, domaćin iz Čortanovaca uverava da je stvar u tome da čovek nešto mora raditi, a raditi na govedarskoj farmi sa kravama nema dileme - mora se angažovati bukvalno 24 sata!

- Spava se jednim okom, nemaš nedelje, ni slave, niti da negde odeš i predahneš, ali pošto sin Radivoj i ja radimo zajedno, sve se nekako uskladi pa nađemo vremena za godišnji odmor, ali tada onaj ko ostaje kod kuće mora malo više da povuče... Bavljenje mlečnim govedartsvom je naše dugoročno opredeljenje i imamo nameru da ponovo započnemo preradu u sopstvenoj mini mlekari za šta smo već imali velikih ulaganja. Napravili smo objekat po najsavremenijim standardima, kupili opremu, sve je spremno, ali za sada čekamo pravi momenat - u dilemi je Slavko Pejčić.

U porodičnom poljoprivrednom gazdinstvu angažovani su Slavko i njegova supruga Slavica, sin Radivoj i snajka Smilja koji podižu unučad, u poslovima ispomaže i stalni radnik na farmi. Obrađuje se i oko 100 katastarskih jutara zemlje, na kojih je setvena struktura većim delom prilagođena potrebama govedarske farme.

Slavkov sin Radivoj Pejčić je po završetku Srednje mašinske škole u Inđiji odlučio da ostane u poljoprivredi.

- Odlučio sam 2006. da se  bavim ovim poslom i tada smo izgradili novi objekat za 30 muzara, ali iako su se dešavale mnoge kampanje i krizne situacije koje nisu u korist seljaka i poljoprivrede, opstali smo. Bavimo se poljoprivredom jer imamo ekonomsku korist, a takođe i što volimo posao koji radimo - kaže Radivoj Pejčić.

Radivoj smatra da država podsticaje koje daje za kupovinu novih traktora teško mogu da se ostvare, te da bi se mogao u poljoprivredi primeniti jednostavniji model, sličan onom kao što se daje subvencija taksistima za kupovinu novih automobila za bavljenje tom delatnošću.

Premiju od sedam dinara za svaku litru mleka Slavko smatra dobrom da se popravi računica i održi mlečno govedarstvo, ali ukazuje da dok nije bilo premije za mleko, pre dvadesetak godina cena mleka je bila 32 do 35 dinara, a litar nafte je koštao 50 dinara.

- Čini mi se da kako je premija ustanovljna i povećavala se, tako su mlekare smanjivale cenu mleka, pa je našom paorskom logikom ispalo da mlekare dobijaju premiju. Mlekare su se u cenu mleka ugradile na račun nas proizvođača. Puno nameta je od veterinarskih i drugih službi. Dolaze jednom mesečno, mi im spremamo uzorke za ispitivanje i niko nam ne šalje rezultate, a staje nas 700 dinara po kravi, a bez toga ne možeš ostvariti premiju za mleko. Tromesečno nam dolazi čovek koji ocenjuje krave, pa i on za svoju ocenu košta, a ako ne stavi svoj potpis nema premije. Nije čistih tih sedam dinara premije po litri mleka, nego je opterećeno sa puno troška da se ostvari. Pored toga ograničenja ima i za ostvarenje subvencije po umatičenom grlu koja iznosi 25.000 dinara, pa ću tako u ovoj godini od 30 muzara ostvariti za 22, jer su među ovih osam neke starije nego što je propisano ili se lane nisu telile - napominje naš sagovornik.

On smatra da bi za bolji položaj poljoprivrednih gazdinstava i poljoprivrede u celini, najviše doprinelo da svako čestito radi svoj posao, recimo da veterinari ne prodaju piliće nego da pregledaju krave. 

- Uz nas koji se bavimo ovim poslom stočartsvo mogu da unaprede veterinari koji će voditi brigu o stočnom fondu, a ne da dolaze samo onda kada treba da uzmu dinar. Sin je išao na obuku i od tada mi sami osemenjavamo krave - dodaje Slavko.

Tekst i foto: Milorad Mitrović