Planinka Višković: Krznarstvo polako izumire u Novom Sadu

Nisam smela da odgovorim, svako za svoje neka odgovara, ali ljudi se danas, nažalost, služe svim i svačim i ne razmišljaju o kvalitetu – reči su Planinke Višković koja se tim zanatom bavi više od 50 godina, tokom kojih ga je usavršila, istakla se svojim radovima, kako u Novom Sadu, tako i u inostranstvu, što je prikazivala i na brojnim revijama.

Zanatska priča Planinke Viškoviħ počinje kada je imala samo 16 godina, tačnije 1966. godine. Ona je tada došla iz sela da bi sasvim slučajno počela da uči baš taj zanat. Stric, koji je cenio njenu upornost, brzinu i spretnost, „progurao” ju je do majstora. Ipak, bilo je problema kada je trebala krenuti u školu Učenika u privredi u Braće Ribnikara jer e od 1.200 učenika ona bila jedina koja je htela da učii za krznara, zbog čega nisu mogli da oforme razred. Tada je imala sreće jer je imala, kako kaže, divnu nastavnicu Milu Bačkalić koja je crpela neka saznanja o krznariji. Planinku su primili u školu, ali je bila primorana na to da pola godine ide s cvećarima, zatim s frizerima i drugim zanatlijama, čije gradivo je takođe morala da zna.

– Srećom, moj majstor je bio u Nemačkoj na specijalizaciji za krojenje astragana i on je to mogao da prenese. Tada sam „krala” zanat, a tad se najviše i uči. Ja sam poslednja generacija koja je učila zanat dve godine – otkrila je Planinka.

Nakon završene škole, Planinka se zaposlila u „Novitetu”. Uprkos tom poslu, ona je četiri godine iz dana u dan prekovremeno usavršavala zanat kod majstora. Nakon toga, usledila je pauza zbog dece, kada je nastavila da radi u svojoj kući. Od 1980. godine postaje privatnik, prvo kod kuće, a zatim otvara krznarsku radnju „Višković” u Zmaj Jovinoj 4, gde se nalazi i danas, i time postaje četvrta generacija krznara na toj lokaciji.

– Prvi je bio moj prezimenjak jer sam ja devojački Stojšić, a bio je neki Đorđe Stojšić. Drugi je bio čika Neca, Dinjaški, onda je bila Olga Vojnović. Sad sam ja, ali ne znam da li će se tradicija nastaviti – kazala je za „Dnevnik” naša divna sagovornica.

Stvoriti i održati posao pored dvoje dece nije bilo lako, a Planinkina najveća podrška bio je muž, koji je bio alatničar. Osim čarolija tokom stvaranja veličanstvenih odevnih predmeta, Planinka je najviše volela da odlazi na Sajam krzna u Frankfurt.

– Ja sam jedna od retkih iz Novog Sada koji su išli tamo, poštovale su me kolege iz drugih gradova i zemalja, a svašta si mogao naučiti, videti i saznati – rekla je Planinka, i dodala da je Sajam, nažalost, ugašen. – Uvek sam odlazila na sajmove, pratila sam modu, to je bilo za mene nešto zaista značajno. Posebno su me poštovali, kao ženu, kao majku i kao komplet majstora jer nisam konfekcionar pa da radim samo jednu fazu nego znam sve i poštovali su me zbog toga.

Planinka je otišla u penziju 2006. godine, ali još uvek radi i stvara u lokalu u Zmaj Jovinoj ulici, gde od kreativnosti, talenta, posvećenosti i truda sijaju brojne bunde i odevni predmeti od krzna, a tokom svoje karijere, gospođa Višković je pravila i tašne i kape od krzna. O detaljima njenog rada govore postave, koje su izvezene i posebne na svoj način.

– Uvek sam morala da razmišljam jer nijednom privatniku nije svejedno šta bi se svidelo ljudima, a da nije jako skupo, ali da je moderno i trajno – objasnila je Planinka i dodala da se slabo prodaje jer narod nema novca. – Pojedinci kada dođu i vide sve ovo, misle da je to preko noći stečeno, a niko ne razmišlja o tome koliko sam ja truda, znanja i vremena uložila, što je osetila i moja porodica. Ipak, najviše su se tražile prednje nožice nerca, to je jako zahvalno za nositi jer je nerc iz roda vidri tako da mu voda/kiša ne smeta, čak prija. Jedno vreme su veoma lepo išle nutrije jer se i u mom poslu moda menja. Uglavnom su to sve mahom životinje koje podnose kišu i vlagu, a to treba znati i napraviti.

Ekipi „Dnevnika” je sedamdesetogodišnja Planinka Višković govorila i o načinu i proceduri izrade odevnog predmeta od krzna, ističući problem pronalaska određenih igala i materijala ovde u Srbiji zbog čega je često primorana na to da kupuje u inostranstvu.

– Kad se napravi kontura modela, to se kvasi, a postoji legenda koja kaže: „Jedan litar vode – metar kože, zato su krznarije bogate.” Kako da ne! Nisam se obogatila, ali nije to ni važno, važan je duh! – naglasila je Planinka.

– Onda se to razvuče, i to se specijalnim ekserima kucka, a razvuče se po modelu koji treba da se radi. Tada oblepimo model trakom, a nakon toga se na tu kožu stavi pikerplatno. To je kao til. Onda se to mašinom ili ručno pikira. Ja u poslednje vreme stavljam vatelin na leđa, a ni njega nema ovde, a svugde stavljam i ukrasne trake.

Da zanati u Novom Sadu, nažalost, izumiru, potvrđuje naša sagovornica. Iako njen sin zna da radi ovaj zanat i ima položen sertifikat starih zanata, neće da nastavi da se bavi tim poslom, što mu Planinka Višković više ne zamera.

- Ovaj zanat je veoma lep i kreativan, ali je veoma težak, posebno za ženu, majku. Mi danas radimo i popravke i prepravke, i to je neki način preživljavanje. Ipak je naš posao sezonski, a treba platiti kiriju i troškove. Očajna sam i žao mi je  kada pomislim da ću jednog dana zaključati radnju i otići.

Krznarka Planinka Višković kaže da joj je jedno vreme bilo žao što nema podmlatka da uči zanat, a više nije, jer uslovi za ono što treba nisu dobri. Sada je kasno pričati o izumiranju zanata u našem gradu. Pali smo u zasenak Kineza čije su radnje na svakom koraku, a njihova roba, uprkos diskutabilnom kvalitetu, ima veoma nisku cenu.

        K. Ivković Ivandekić