Otac i ćerka nastavili porodični obućarski zanat u Žablju

U radnju gde sada radi s ćerkom Katarinom, uselio se 2005. godine, a mnogo godina pre toga, u vreme devedesetih, počeo je da popravlja obuću kod kuće, nakon radnog vremena u ciglani, koristeći očev alat. Dodatni posao malo je olakšao život u doba inflacije, a kasnije je postao primaran...

Razlika u bavljenju tim zanatom pre tridesetak godina i danas veoma je velika, kako kaže čika Dule, jer je pojava masovne industrijske proizvodnje izgradila potrošačko društvo, a nekad je bio pojam biti majstor zanata.

-Nekad se obuća drukčije popravljala, bila je kvalitetna jugoslovenska obuća, poput Alpine i Borova i sve se moglo lepo i lako popraviti, međutim, sve se to sasvim  promenilo. Način popravke je drugačiji, ranije je moglo sve da se izmeni na obući, bilo je i đonova, svaka fabrika obuće ih je pravila, kao što uvek ima guma za automobil, a sada đonova nema, sve je kinesko i tursko uglavnom - priseća se Dule, ističući da pretežno lepi i ušiva obuću, menja zipove ili potpetice.

Prema njegovim rečima pre nekih desetak godina je možda čak i bilo najbolje vreme, bilo je mnogo posla, bilo je i više novaca. Ređe se kupovala obuća, jer je mogla duže da izdrži, a sad kaže da ne može da naplati svoj rad, jer živimo potrošački život.

-Ljudi kupe patike ili cipele za hiljadu dinara, iako kratko traju, koliko onda ja da im uzmem za popravku? Neki se čak i cenkaju, pa nas potcenjuju, kažu mnogo im je 200 dinara, pa ponude 100, iako smo stručnjaci za to što radimo, i materijal košta, a imamo i druge troškove. Kad bih merio pravu vrednost mog rada, to ne bi niko platio, zato se moram uklopiti u društvo, pa uvodim nove delatnosti. Razmišljam i da počnem da pravim ključeve, a znače i sitnice koje prodajemo, poput zipova, konaca, guma za veš, toga u Žablju samo kod mene ima, a imamo i papuče srpske proizvodnje, uglavnom klompe i pretežno su kožne, koštaju od hiljadu do hiljadu i po otprilike – priča obućar Dule.

Po nepisanom pravilu, postoje dve obućarske sezone – proleće i jesen, međutim, u današnje vreme, i to se promenilo, imaju posla u februaru i martu, iako ne bi trebalo, ali ipak, zimska obuća sve češće ne može da izdrži sezonu do kraja.

-Posla ima, ali ne dovoljno. Za mene i ćerku nema toliko mnogo, a kad radi jedan od nas, previše je, što znači da je za dvoje nas ipak nedovoljno posla. Koliko znam, u celoj opštini nema obućara, u susednom Šajkašu nema obućara, a ja ne mogu da se pohvalim nekom gužvom, iako to obuhvata čak i do 30.000 stanovnika - čudi se Dušan Mijatov, ipak pravdajući to čestom kupovinom jeftine obuće.

-Od kada je sveta i veka, nijedan obućar nije prosperirao. Šta da kažem, ima stalno nekog novca, ali pretežno je to sve za preživljavanje. Uvek sam govorio, kad zaradiš tri hiljade, jedna je za državu, druga za materijal, treća ostane, a mi neretko ne zaradimo ni jednu od te tri – objašnjava majstor Dule tanku ekonomsku računicu svog zanata.

Pre dvadesetak godina Dule je sam izrađivao kožne papuče i tad popularne „isusovke“, međutim, kako su se s godinama generacije podmladile, ni to više nije isplativo.

-Kad sam pravio obuću, starija populacija je znala šta je to i koliko je kvalitetno, a danas mlađi baš i nisu toliko upućeni, pa verovatno zato ni ne uspeva, bitno im je da je samo da je markirano ili moderno - priča Mijatov.

Dušanova ćerka Katarina radi u porodičnoj radnji već desetak godina. Iako mnogi misle da je tu samo kao prodavac, ona ravnopravno sa svojim ocem popravlja sve što stigne u njihove ruke. Dule kaže da je Kaću terao dalje od obućarskog posla, jer nije baš dobar posao za ženu, ima mnogo prašine i prljavštine, a i lepka koji nije baš zdravo često udisati. Međutim, nijedan od tih razloga nije je ubedio da odustane, završila je školu za obućara i tako postala treća generacija u porodici Mijatov koja je nastavila obućarski zanat.

-Iako kažu da ovo baš i nije posao za ženu, ja sam uz tatu svašta naučila i nije mi palo na pamet da odustanem. Nije lak posao, ali teži deo je ipak rad sa ljudima, sa čim se susreću gotovo svi, ma kojim se poslom bavili - priča tridesetčetvorogodišnja Katarina Mijatov Mandić. -Za mene je to umetnički posao, jer nema šablona i nekih pravila, svaka obuća je sad skroz drugačija i treba biti kreativan, imati ideju. Evo ovde stoji deset pari obuće, svaki par je drugačiji i svaka popravka je skroz drugačija - pokazuje Kaća šta su sve uradili do sad.

Po stare cipele se mnogi ne vraćaju

Često se dešava da mušterija dođe, donese obuću za popravku, pita za cenu, kaže da cena odgovara i onda više nikad ne dođe po to, pričaju čika Dule i njegova ćerka.

-Imamo skoro dve police u radnji obuće po koju nisu došli, a kod kuće, od godina unazad, oko deset yakova. Zapišemo šta je čije, ali opet ne vredi… Nekad ih pozovemo, kažu doći će i opet ne dođu. Moramo i da pazimo kako komuniciramo, jer ne želimo da oteramo mušteriju, pa onda posle prećutimo, a cipele nam ostaju – kaže Dule.

-Neobično je u današnje vreme biti supruga, majka i majstorica, ali imponuje činjenica da radiš nešto drugačije, nešto što većina žena ne radi. Trudim se da svakog dana budem sve bolja, nadam se da ću nastaviti porodični posao i da ću biti bar upola dobar majstor kao moj otac. Dedu, koji je sve započeo, nisam upoznala, ali ga vidim u ovoj figurici deke obućara, koja je uvek uz nas u radnji – kaže Katarina.

Marija Rašić

Foto: Bojana Rašić