Misteriozni Vojnićev manuskript, knjiga koja ceo vek odoleva dešifrovanju

Elem, Ahmed i Ozan tvrde da razrešili tajnu Vojnićevog manuskripta, knjige pisane pismom koje je odolevalo dešifrovanju od samog nastanka u 15. veku, a njihov “rad”, tvrde, svedoči o tome da je za stvaranje ovog pozamašnog spisa autor, navodno pesnik, koristio prototurski jezik i pismo, što je samo jedna u nizu bezbrojnih teorija o karakteru ovog tajanstvenog spisa. 

Misteriozna knjiga, poznata pod imenom “Vojnićev manuskript” pisana na do tada potpuno nepoznatom jeziku i nikada do tada viđenom pismu, ukrašena misterioznim crtežima, široj naučnoj javnosti postala je poznata kada ju je britanski antikvar-knjižar poljskog porekla Vilfrid Vojnić 1912. godine otkupio od rimokatoličkog jezuitskog bratstva manastira smeštenog u Vili Mondragone u italijanskom gradu Fraskati. Do sada je potpuno pouzdano dokumentovan put manuskripta od jednog od prvih poznatih vlasnika, Rudolfa Drugog od Bohemije, imperatora Svetog Rimskog carstva (1601-1680) pa sve do ove zajednice “male braće” koja se na korak prodaje dela svoje prastare biblioteke odlučila zbog besparice. Čim se u Vatikanu dočulo da je počela “garažna rasprodaja” dokumenata neprocenjive vrednosti, rimski ponitifik je naredio da upravo papska država otkupi preostali deo bibliotečkog fonda ponuđenog antikvarnom tržištu, pa je nekih 300-tinak raritetnih knjiga na neodređeno vreme “zakatančeno” iza vrata tradicionalno nedostupnog vatikanskog arhiva.

Ipak, duh iz boce je pušten, kada je novi vlasnik tajanstvenog manuskripta, britanski knjižar i antikvar pravim imenom Vilfrid Mihal Habdank-Vojnić, nakon akvizicije, fotografisao 235 stranica misteriozne knjige i razaslao je dobrom delu svetske naučne i kriptološke zajednice ne bi li (ispostavilo se do sada neuspešno) dobio odgovor na kakvom pismu i jeziku je napisana knjiga koja je upravo po njemu i dobila ime u decenijama koje su usledile. Manuskript je bio u Vojnićevom posedu sve do njegove smrti  1930.godine a pri tome vlasnik tajanstvene knjige nije želeo nikome da otkrije kako i od koga ga je nabavio. Nakon njegove smrti, Vojnićeva supruga Etel Lilian Bule, inače unuka Džordža Everesta po kojem je prozvan najviši planinski vrh na planeti a i sama uspešan pisac,, manuskript je prodala Hansu P.Krausu koji je 1969. godine, nakon neuspešne preprodaje jednu od najvećih zagonetki današnjice, poklonio “Vojnićev manuskript” biblioteci Univerziteta Jejl na kome se i danas čuva.

Sama knjiga je bila podvrgnuta ekspertizi najvećih kriptologa, ali su “krtakih rukava” ostajali i genijalci iz Blečli parka, čuvenog britanskog centra dešifranata tokom Drugog svetskog rata, a ni superbrzi računari današnjice ne mogu da nađu odogovor na misteriju knjige dimenzija 23.5 sa 16.2 centimetra čiji je nastanak nepobitno, metodom merenja vremena poluraspada ugljenika C14, datiran na početak 15 veka, konkretnije u period između 1404. i 1438. godine.  Sudeći po kasnije dodatoj paginaciji u gornjim desnim uglovima svake strane, jasno je da je ceo spis imao znatno više stranica, tačnije 272, ali ovo nije ni malo pomoglo u odgonetanju značenja oko 170.000 glifa alfabeta od 30 slova, kojima je knjiga ispisana. Za sam tekst, pisan s leva na desno i od gore na dole, neki su načnici i kriptolozi spremni da ustvrde da predstavlja, doduše genijalnu ali ipak, samo prevaru i potpuno izmišljen jezik i pismo, koje predstavlja tek nepovezano “brbljanje” nekog srednjevekovnog šereta iz severne Italije, na koju se sumnja da je mesto nastanka manuskripta. Ipak, detaljnijom analizom ustanovljeno je da se tekst pokorava većini pravila poznatih u takozvanim “prirodnim” jezicima, od onog o entropiji do Zipfovog zakona, do koga je nauka došla decenijama po smrti Vojnića.

Ceo spis je očigledno podeljen na šest poglavlja i sudeći prema ništa manje misterioznim i zagonetnim crtežima bavi se ljudskom biologijom, botanikom, astronomijom, kosmologijom, medicinom i farmakologijom. O kakvoj misteriji se radi dovoljno svedoči i jedan od crteža koji, transponovan, u potpunosti odgovara slici Mlečnog puta, čiji izgled ne samo da je postao čovečanstvu poznat vekovima kasnije, već je nastao decenijama pre otkrića teleskopa.

Teorije koje su pokušale da razotkriju misteriju Vojnićevog manuskripta su koliko bezbrojne toliko često ne samo nepouzdane nego i šizofrene. Od onih da se radi o pismu vanzemaljaca do one o tome da se zapravo radi o originalnoj, izgubljenoj šestoj knjizi Mojsijevoj, od samog Boga pisanoj. “Prizemne” teorije ozbiljnijih naučnika i zvaničnih naučnih instituta su se kretale od tvrdnji da je ovaj rukopis vrsta terapeutskog priručnika kojeg su sastavile opatice za Mariju od Kastilje, kraljicu Aragona, na izgubljenom jeziku poznatom kao proto-romanski, preko nalaza supekompjutera čiji su algoritmi “dokazali” da se radi o doduše besmislenom, ali tekstu pisanom na hebrejskom jeziku, do uverenja naučnika iz Instituta primenjene matematike „M.V. Keldiš„ Ruske akademije nauka koji su došli do zaključka da je čuveni Vojničev rukopis zapravo splet dva jezika sa propuštenim samoglasnicima i lažnim razmacima između reči. Njihova analiza strukture spisa je navodno dokazala da je 60 odsto teksta najverovatnije napisano na engleskom ili nemačkom jeziku, a preostali deo na italijanskom ili španskom, mada se možda, tvrde Rusi, radi i o latinskom.

Kako bilo, pošto svojevremena Vojnićeva antikvarska akvizicija još uvek odoleva dešifrovanju, ne bi bilo loše da se u trenucima dokolice pobornici teorija zavera o kemtrejlsima, reptiloidnoj svetskoj vladi ili planetarnoj masonskoj dominaciji pozabave i ovom misterijom. Zabave u tom svetu nikad dosta.

Milić Miljenović