Branislava Ilić, selektorka festivala „Joakim Vujić”: Prepoznajemo uspeh, ne vrednosti

I ove godine nastavila je hrabro, mada je nervira što svi u tome vide nešto posebno, a pogotovo je demotiviše to što je u ovom trenutku teško govoriti o pozorišnom životu i festivalima.

“Nečista krv” Tijane Grumić, po motivima romana Bore Stankovića u režiji Juga Đorđevića (Pozorište „Bora Stanković“ Vranje); “Svici” Tene Štivičić u režiji Ksenije Krnajski (Narodno pozorište Leskovac); “Ženidba i udadba” Jovana Sterije Popovića, u režiji Jane Maričić (Knjaževsko-srpski teatar “Joakim Vujić“ Kragujevac); “Ako se probudiš ili kao da je važno” Isidore Milosavljević, u režiji Nenada Todorovića (Narodno pozorište Leskovac/ Narodno pozorište Priština); “Dva viteza iz Verone” Vilijama Šekspira, u režiji Mie Knežević (Šabačko pozorište); ”Lavina” Tundžer Džudženolu, u režiji Stevana Bodrože (Regionalno pozorište Novi Pazar/ Puls teatar Lazarevac); “Strah, jedna topla ljudska priča” Igora Vuka Torbice, inspirisano delima Franca Ksavera Kreca (Narodno pozorište Pirot) - predstave su koje je izabrala Branislava Ilić za 56. izdanje Festivala “Joakim Vujić”, sada, kao i sve drugo, na stend baju.

 Vaša selekcija za Joakima prošle godine mogla bi se oceniti kao veoma hrabra, s obzirom na to da je u program uvrstila autore i predstave koji su perjanica domaćeg „novog talasa“, što vrlo često i ne biva najbolje prihvaćeno u širim pozorišnim krugovima, takozvanim glavnim tokovima. Možete li nam dati mali osvrt na to, pre nego što pređemo na aktuelnu selekciju?

- Mislim da su selekcija prof. Boška Milina i Sterijino pozorje pre dve godine delovali stimulativno na pozorišta, što je rezultiralo velikim brojem predstava po domaćem tekstu. Ambicije su bile više no vidljive u repertoarskom promišljanju i pažljivom odabiru reditelja. Produkcija iz prethodne godine je možda jedna od ponajboljih u poslednjih desetak godina, kad je Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije u pitanju. Hrabrost je potrebna da bi se preživelo danas, dok je selekcija odraz mog uverenja da je predstava čin umetničke saradnje u kojoj je još uvek moguće da pisac i reditelj, ali i svi ostali učesnici u procesu, ravnopravno učestvuju umesto da se isključuju pod plaštom primarnog prava na autorstvo.

 U novoj, ponovo ste posegnuli za „neizvikanima“, kao sa predumišljajem da i dalje ne padate na glavne favorite pozorišnih repertoara?!

- Kapitalizam nas dresira da prepoznajemo uspeh umesto vrednosti. Smeta mi korišćenje sportske terminologije u našem pozorišnom vrednovanju na isti način na koji mi smeta i ratna u ovoj pandemskoj pošasti koja nas je zadesila. Narodno pozorište iz Niša je u protekloj sezoni što samostalno, što u koprodukciji s drugim pozorištima imalo najveći broj premijera. Oko deset. S druge strane novoosnovano Gradsko pozorište iz Čačka je ove godine imalo svoju drugu premijeru po motivima Orvelove “Životinjske farme”, koja se i u pozorišnim krugovima ali i kod publike dovodi u vezu sa predstavom iz prethodne sezone “Triptih o radnicima”. Čini mi se da su oba ova repertoarsko-produkcijska koncepta dobro prihvaćena od strane publike ali postavlja se pitanje koji od njih više “radi” za pozorište na duže staze. Ne izbegavam odgovore na vaša pitanja, samo bih volela da svi mi koji smo deo pozorišnog života izađemo iz okvira podrazumevajućeg, očekivanog i predvidivog, kako u stvaralaštvu i pitanjima koja postavljamo sa scene, tako i u vrednovanju postignutog.

 U obrazloženju selekcije, napomenuli ste da niste ni slutili koliko će ona biti aktuelna, s obzirom na stvarnost koja nas trenutno okružuje. Kako to?

- Predstava “Lavina” i autorski projekat Igora Vuka Torbice su u postojećim okolnostima dobile na aktuelizaciji. Obe predstave na različite načine preispituju mogućnost pojedinca da se izbori i prevaziđe svoje strahove usled opasnosti i socijalne nesigurnosti, istovremeno otkrivajući različite mehanizme manipulacije strahom, kako od strane bliskih ljudi, porodice, tako i od strane društva i vlasti.

 Pored mladih stvaralaca, apostrofirali ste i stare, ali kao publiku na koju se manje misli pri stvaranju repertoara. Otkud ova zapažanja?

- Briga za najstariju publiku se svodi na prilagođavanje cene karata finansijskim mogućnostima penzionera. Život i problemi starijih kao da nisu dovoljno inspirativni za naše pozorišne stvaraoce. Bitef nam je pre neku godinu ukazao na to koliko je smrt još uvek tabu tema u pozorištu. Čini mi se da je starost još veća. U tematskom i u estetskom smislu. Tema ljubavi, požrtvovanosti, seksualnosti, ali i društvene neprilagođenosti, zloupotrebe i marginalizacije starijih je po?ednako neprihvatljiva za scenu kao i zrelo, staro ili nesavšeno, bolesno telo. Borut Šeparović nam je predstavom „55 “ pokazao da to ne mora da bude tako. Mislim da je pored predstava za mlade, obaveza pozorišta da misle i o predstvama namenjenim ovoj kategoriji publike.

 Takođe, zapazili i ste i “potragu za komedijom”, koja usled brojnih promena u načinu života i komunikacije kao da menja svoje ruho. Još jedan otklon od ustaljenih i normiranih pravila, posebno interesantan zbog popularnosti komedije u pozorišnim okvirima. Na šta će to da izađe?

- Ne znam. Zato me i zanima. Možda će “Dva viteza iz Verone” Šabačkog pozorišta ili “Ženidba i udadba” Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, biti dobar povod da o tome razgovaramo u Vranju.

 Čime ste ovih dana okupirani?

– Pokušavam da završim dramu o ženi “koja je vajala kao što je Šekspir pisao”. Oduvek kradem vreme od poslova za pisanje. U tom smislu mi je ova izolacija dobrodošla.           

        Igor Burić