Lepa Brena, pevačica: Balkanski narod ima gen za preživljavanje

Ipak, pronašla je način da im svima putem društvenih mreža pošalje poruku ljubavi i to kroz posebno uživo izvođenje nekih od njenih najlepših pesama. Ona i njen bend putem video poziva iz svojih domova izvode svojevrsne mini koncerte, čime su privukli veliku pažnju i dobili pohvale od hiljade pratilaca. Kako nam je pevačica objasnila, želela je da na ovaj način pruži globalnu podršku svima, ne samo svojim fanovima, jer se svi sada nalaze u istoj situaciji, te da pesmom pošalje pozitivnu energiju. U razgovoru za „Dnevnikov“ TV magazin otkriva da je odlučila da na ovaj način održi kontakt sa svojom publikom i svima onima koji vole nešto inovativno.

– Moram da priznam da je pevanje iz sobe nešto što je sigurno mnogo teže za sve nas profesionalce jer smo mi navikli da pevamo u gluvim sobama, na fenomenalnim pevačkim mikrofonima, gde se naš vokal posle obrađuje i bude kompatibilan sa svim muzičarima. Međutim, za prave pevače i profesionalce to nikada neće biti problem. Zato što oni šalju jednu pozitivnu emociju i niko tu ne vodi računa o vokalu koji nije sređen i doteran nego je bitno da pošaljete ljudima dobru poruku i kažete da smo svi zajedno u istom problemu. Bitno je da damo podršku jedni drugima, bez obzira na to kojom se profesijom ko bavi. Sada je došlo vreme da se na televiziji konačno vide i čuju ekukovane ličnosti i obrazovani ljudi iz struke, koji daju svoja relevantna mišljenja u vezi s čitavom ovom situacijom – kaže na početku intervjua Lepa Brena.

Može li pesma da ujedini ljude, budući da se ceo svet sada bori protiv istog virusa?

– Pesma nema pasoš. Ona leti na krilima pozitivne i dobre vibracije i krilima ljubavi i dolazi do svakoga. Mislim da pesma zaista može da bude psihički lek za sve nas.

I muzičari u celom svetu su među onima koji su u ovom trenutku ostali bez posla. Kako umetnici mogu da iskoriste ovaj period za dalji posao?

– Smatram da je muzika, kao grana privrede, zaista neverovatno pogođena. Postoji puno ljudi koji žive od Jutjuba i od raznoraznih reklama. Međutim, marketing će sigurno da se smanji s obzirom na to kakva je situacija u čitavom svetu. Problem će biti muzičarima koji su živeli iz dana u dan i ljudima koji imaju veoma mala primanja. To je kompleksno pitanje jer je u našem poslu specifično to što koliko radiš toliko i zaradiš. Mislim da će najviše biti pogođeni oni koji su svirali i zarađivali od toga iz dana u dan, a nemaju fiksne mesečne prihode.

Kako se suočavate s viškom slobodnog vremena tokom vanrednog stanja?

– Uopšte nisam navikla da imam ovoliko slobodnog vremena i da budem posvećena sebi i svojoj porodici, kući i onom što me zaista interesuje. Mislim da je karantin izazvan svetskom pandemijom zaista na neki način i dobro došao ljudima poput mene, jer mi pevači radimo intenzivno. Barem ja pevam od svoje 16. godine i navikla sam da živim veoma psiho-fizički naporno pa je to sigurno ostavilo traga na moje zdravlje. Pokušavam da ovu izolaciju iskoristim pametno. Moram priznati da sam dobro oraganizovana, ali nikada nisam imala toliko vremena da budem posvećena sebi. Veoma je teško i komplikovano podneti kada radite iz dana u dan maltene uvek sve isto, ali bavim se uglavnom sobom, kućom, fizičkim aktivnostima. Igram stoni tenis, vežbam jogu, meditiram, šetam kučiće, smišljam svaki dan nešto da mi mozak bude zaposlen.

Kao dete za 1. maj uvek u prirodi

Ove godine praznik rada, odosno, 1. maj, prema najavama neće moći da se proslavlja tradicionalno u prirodi. Koje proslave ovog praznika najviše pamtite iz prošlosti?

– Mislim da se donose mere koje sprečavaju širenje korone zato što stradaju oni koji imaju slab imunitet. Znam da su ove mere vrlo represivne i da ograničavaju slobodu kretanja i da nam svima veoma teško padaju, ali mislim da su spasile mnogo ljudi da se ne zaraze. Sećam se da se 1. maj uvek slavio sa tatinim i maminim porodičnim prijateljima, da smo uvek bili na izletima, da se vrtelo jagnje ili prase i pekli ćevapi, da je uvek bilo piva i vina i da je bilo puno radosti. Mi deca smo se igrali badmintona i svih onih igara koja se deca danas ne igraju jer su zatvoreni po kućama.

Prošli smo razna vanredna stanja u prošlosti, koliko je iz vašeg ugla ovo stanje sada drugačije?

– Sigurno da je na Balkanu bilo najviše ratova i da je ovaj balkanski narod ima gen za preživljavanje. Međutim, sigurno je da se i taj gen i gen straha prenosio sa kolena na koleno i da su ljudi, a pogotovo starije generacije, mnogo više istrošene. To su generacije koje nisu ništa nasledile od svojih roditelja, deda i pradeda. Mi smo generacija koja večito stvara nešto iznova, a to je veoma naporno i mentalno i duhovno i kreativno. Treba da shvatimo da se nalazimo u jednom biološkom ratu, koje je zahvatio čitav svet i da je ovo globalna zdravstvena, politička i ekonomska kriza. Treba da sačekamo da vidimo šta će se desiti kada se svetski giganti dogovore šta će biti sa velikim „slonovima“, pa tek onda sa ovim malim. Verujem da će sve ovo brzo da prođe samo treba da izdržimo i da budemo jaki. Mi sa Balkana smo prošli mnogo teže stvari, pa ćemo prevazići i koronu.

Nedavno ste tokom gostovanja na Prvoj TV pokazali emocije i zaplakali zbog situacije koja nas je zadesila. Jeste li ovih dana i inače emotivniji i jeste li zabrinuti zbog svega?

– Izuzetno sam mentalno jaka i veoma racionalna osoba i možda sam među retkima koje slava zaista nije poremetila nikada i ni u kom smislu. U toj emisiji nisam imala nikakvu nameru da zaplačem, a i nemam običaj da plačem u emisijama. Međutim, Jovana Joksimović i ja se dugo poznajemo i bez obzira na to koliko smo profesionalno shvatile i ona i ja kako bi taj razgovor trebalo da izgleda u jednom trenutku sam se osetila kao da pričam sa prijateljicom. Zabrinula sam se i za sve nas i za celu planetu. Prosto mi je bilo teško i žao i pokleknula sam. Ipak, smatram da je to zaista ljudski. Veoma sam emotivna u ovim trenucima jer mislim da nam se ovakva pandemija zaista nikada nije desila i žao mi je koliko ljudi umire, ostaje bez posla, a mi smo jedna nacija. Duša me zaboli kada shvatim da je ovo biološki rat i da nismo ni svesni kako smo uleteli u celu tu priču i koliko je on mnogo opasniji od nuklearnog rata. Taj virus je bacio na kolena ljude i sve moćnike iz čitavog sveta. Bacio je na kolena i najbogatije i najsiromašnije, ljude različitih veroispovesti, različite boje kože i svi smo shvatili da smo ipak mali i da smo mi svi samo ljudi od krvi i mesa koje jedan mali virus uspeo da baci na kolena i da nas uništi.

Šta ćete prvo da uradite kada se završi vanredno stanje?

– Mi smo svi najpre socijalna bića i volimo svoju familiju, prijatelje i normalno je da mi nedostaju i oni i moja publika. Najviše bih volela kada bih mogla sve da ih zagrlim jer danas se emocije ne pokazuju tako što se lajkuje kao na društvenim mrežama, pa se sabira, nego smo mi ljudi od krvi i mesa. Mi smo odrasli za vreme komunizma i kod nas je socijalna kategorija veoma izražena i mi volimo da pokažemo svoje emocije i da kažemo ako nekoga volimo. Ljubav i prijateljstvo su nešto što se pokazuje.

Mnogim ženama nedostaje odlazak u salone lepote. Da li i vi spadate u tu grupu i da li vas je ovo stanje navelo da neke tretmane isprobate sami u kućnim uslovima?

– Žena koja zna da bude negovana je takva i kada rade frizerski ili saloni za negovanje, kao i onda kada ne rade. Za vreme stare Jugoslavije postojali su samo frizerski saloni. Ako ste hteli da budete plavuša postojala je velika verovatnoća da će vam kosa biti spržena, a pedikiri i manikiri nisu postojali. Ta moda je došla mnogo kasnije. Što se mene tiče, svaka žena treba da zna da se neguje i kada je vanredno situacija, a to se ipak uči kod kuće i u porodici, a naročito od majke. Meni ne nedostaju saloni zato što sve to znam da uradim. Činjenica je da volim profesionalne šminkere, frizere i one koji rade pedikir i manikir, zato što je to za nas žene mentalno opuštanje od posla, od kuće, od porodičnih i drugih obaveza. ali sve to znam i sama da obavim.

Vladimir Bijelić

foto: Andreja Damnjanović