KORONA SITI Tinejdžeri, razigrani kučići i mačke koje kašljucaju

Stvarnost

Naslonjeni na ogradu terasa, glava isturenih kroz prozore, posmatrate ulice i bulevare. Neverovatno, pomislite... Izolacioni i čežnjivi pogled sa terase i, kako bi to Selindžer možda rekao, prozora “što su ih majstori visoko podigli”, otkriva svetlu budućnost megapolisa što raste na osveženom, osunčanom Balkanu. U dokonom okolišu savršeno čistih pločnika - što šire blagotvorni i pročišćavajući miris hlora – i ubitačno zelene sveže oprane veštačke trave vrpolje se tinejdžeri vrteći lilavske, crvene i plave hulahop koture, frenetično bacajući jo – jo, sve sa šarenim lilihipom u ustima i roza čupercima u kosi, baš kao u nekom gugl – kampu u kojem bi pojava nekog iznad dvadesete bila svetogrđe. Majka i otac su pozatvarani u stanarske ćelije, i sada su svi mirni i spokojni.

Jer, kažu, svi koji pripadaju kategoriji Majkaiotac, potomci su ih zbrinuli. Ali, Majkaiotac ipak shvataju da se i dalje više oni brinu za svoju decu, nego deca za njih. I nalaze da je to sasvim normalno. Mladosti je ipak svojstvena eruptivna energija koju moraju da utroše prevashodno na sebe: autonomija, sticanje slobode, kreativnost i, što da ne, ljubav i zabava. A građani iz kategorije Majkaiotac teško izlaze iz sfere povećane brige za kćeri i sinove. Briga, nemir i strepnja svojstveni su Majciiocu, što su uostalom i zaslužili nakupljenim znanjem i iskustvom. (Naravno da je strategija “sačuvajte Majkuioca” ispravna. Još je ispravnija strategija: sačuvajte svakog čoveka. Ali, najispravnija je strategija s kojom će se, na kraju, složiti svaka Majkaiotac: sačuvajte kćeri i sinove!

Tragičan kraj

Budimo se. Uključimo radio prijemnik, baš u trenutku kada se čuje “gong!”, i zagroban glas spikera: “Podsećamo građane da je danas neparan dan. Znači, danas je na snazi policijski čas koji traje 24 sata. Istovremeno, danas je paran dan za prodavnice hrane, što znači da su otvorene sledeća 24 sata.”  Građani posmatrju sa svojih prozora i terasa puste ulice kojima tek – tek prođu poneki razigrani pas i mačke koje kašljucaju. Ispred prodavnice u komšiluku vide se veseli, besposleni trgovci: ide plata, ide staž, a posla ni od korova. Izneli hoklice ispred radnje, skuvali kaficu, zadimili, puše sve u šesnaest!

Prazna su ostave po stanovima, i frižideri zvrje pusti i jadni, prazni su i stomaci zatvorenih građana: prvo su pojeli cveće, zatim kanarince, naposletku i mačku, i to neki u saftu, a neki reš pečenu.

Građani počinju da štucaju. Štucanje ođekuje pustim bulevarima. Građani grabe telefone i pozovu svoje lekare. Ne brinite, kaže lekar spokojnim glasom, štucanje nije simptom zaraze. Nego čega, pitaju. Gladi, odgovara spokojni glas.

Uostalom, osim praznih frižidera i praznih stomaka, prazne su i duše građana, kao i ceo svet koji će uskoro izbledeti i nestati, baš kao suze na kiši

Idealan kraj?

Uf, svi se bude iz kolektivnog sna: kakva noćna mora! A svuda uokolo buja proleće, Kinezi sleteli na Mesec i otkrili da tamo i ne postoji čuvena američka zastava pobodena u suvo tlo, nikad dodirnuto ljudskim stopalom. Britanci masovno protestvuju, bacaju zapaljive bombe po lepim londonskim ulicama, razbijaju izloge i traže od vlade samo jednu stvar: povratak u EU. Čak i Australija, Afrika, Azija i Rusija hoće da uđu u EU, a bogami i Kina! Parkovi u Srbiji, a i šire, prepuni sitne dece koja nasmejana trče za šarenim zmajevima, a po klupama posejani zaljubljeni parovi, sve guguču kao golubovi gušani. Na Novosadskom keju zdravi i preplanuli penzioneri žvaću slane kokice posute maslacem, piju bozu i klaker, i komentarišu novi veliki uspeh F.K. Vojvodine: pobeda nad svemirskom Barselonom u finalu Lige šampiona!

Sve je, dakle, na svome mestu, a u Galaksiji vladaju mir, red, ljubav i harmonija.

Đorđe Pisarev