Novosađanka Tanja Petrović Šovljanski stvara unikatnu garderobu

Ona posebnim, neperivim bojama, crta željene predmete, osobe, simbole na jakne, pantalone, torbe, hulahopke, čarape. Na takvu ideju došla je prvenstveno zbog svoje uloge umetnice, koja se, u stvari, sastoji od spoja dizajnera, crtača i koloriste. Taj spoj je učinio da naša sagovornica, osim tkanja, slikanja, crtanja i drugih veština, nauči i ovu, za sada ne toliko popularnu, tehniku crtanja po odeći.

Tanja Petrović Šovljanski je završila Umetničku školu „Bogdan Šuput”, Odsek tekstil. Pomoću dobrih mentora, naučila je dobro da crta, da bi kasnije radila i u jednom ateljeu. Svoj talenat za slikanje i crtanje prikazala je i u Nemačkoj i Izraelu, gde je provela nekoliko godina, posle čega se vratila u rodni Novi Sad i nastavila da živi umetnost.

– I kao klinka sam već znala da ću crtati, tako da moja ljubav prema umetnosti datira od rođenja, nije ništa nametnuto, nego je to urođeno... ja prosto živim i prenosim umetnički život – naglašava Tanja. – Umetnost je kao zanat. Stalno moraš držati olovku, stalno vući linije. Mora da postoji gradacija. Talenat nije dovoljan, nego rad, rad, rad, kao i u svakoj profesiji. Kada sam počinjala da crtam, izabrala sam tri tehnike koje tada niko nije radio, a to su bile akvarel, uljani pastel i tačkanje tušem.

Pre oko tri godine, Tanja je počela da crta po odeći, a za „Dnevnik” navodi da Novosađani, kada je u pitanju materijal, najčešće traže teksas, što i sama preferira. Što se tiče motiva, u najvećoj meri se traže ruže i leptiri, što Tanji, kako otkriva, baš i nije najomiljenije. Ona voli neobične, zanimljive i teže motive te je nedavno na svoju jaknu nacrtala portret Fride Kalo. Iako je vremenom usavršila svaki korak crtanja i izrade željenog simbola, na početku je bila primorana na to da vežba i samim tim baci dosta robe na kojoj je sve isprobavala.

– Morala sam sama da vidim koji materijal na koji način prima određenu boju, kako je perivo i sve ostalo, a sada je sve provereno – navodi Tanja. – Da bi nešto postalo veština – mora da se radi godinama. Direktno slikam na jaknu, gledam kako će se osušiti i nekada ne mogu da spavam jer stalno proveravam. U pitanju su neperive boje, odeća može da se pere čak i na 60 stepeni, iako se preporučuje 40. Veoma sam specifična kada je kolorit u pitanju. Kod mene su zastupljene čiste boje, s komplementarnim bojama. Radim s maksimalno tri-četiri boje, a ta četvrta služi kao akcenat. Tri boje mešam i dobijam nijansiranje, koje je veoma bitno i po čemu se umetnik raspoznaje.

Tanja ističe da su joj klijenti najčešće žene te da obožava kada ima potpuno slobodu tokom rada jer onda, kako kaže, može preneti u potpunosti svoje emocije i ideje na crtež. Zbog Tanjine energije i umetničkog duha, planova i novih ideja za budućnost je mnogo.

– Čime god da sam se bavila, uvek je sve bilo usko vezano za crtanje – napominje naša sagovornica. – Svaki rad je za mene izazov i ja to volim, to me ispunjava. Volim to što, kad sednem da radim, nikad ne znam kakav će na kraju biti proizvod. Svaka jakna, svaki predmet je unikat, i to Novosađani vole, a ja ću nastaviti da realizujem svoje ideje i uživam.    

   K. Ivković Ivandekić