Ivona Janjić, selektor „Druge scene”: Entuzijazam i hrabrost pojedinaca

Za selektorku ovog programa koji je osmišljen da afirmiše nove pozorišne tendencije, iskorake iz dominantnih konvencija domaće pozorišne produkcije, izabrana je dramaturškinja i pozorišna kritičarka Ivona Janjić. U konkurenciji od oko 20 predstava “ispod radara” glavnih tokova, Ivona Janjić je izabrala dve - “Niko i ništa” Ane Popović (Puls teatar, Lazarevac) i “Povratak” Dejvida Glasa (Srpsko narodno pozorište).

 Možete li nas podsetiti kako je generalno osmišljena vaša selekcija „Druga scena” u kontekstu Sterijinog pozorja u potrazi za najboljim predstavama na osnovu domaćeg dramskog teksta?

- Pre svega mi se čini da je, pre uopšte postojanja mogućnosti uvođenja “Druge scene”, došlo do izvesnog proširenja konteskta samog Pozorja, tačnije, načina na koji se shvata dramski tekst, a s time i domaći dramski tekst. To proširenje manje je posledica svesnog napora ili koncepta, a više praćenje pulsa jedne pozorišne sredine. Kako je ideja dramskog teksta počela da se razgrađuje, tako je nastao prostor za predstave čiji kvaliteti gotovo uopšte ne počivaju na uhvatljivom narativnom toku ili sklopu fabule. S tim je u vezi “Druga scena” postala pokušaj da se ono što se tek sporadično javlja u srpskom mejnstrimu, pronađe i izdvoji ne samo kao jednako važno, već i neophodno za nove forme u institucionalnom pozorištu, koje često ume da se ukalupi i zapne u mestu.

 Koliko je i na koji način razvijena ta scena?

- Koliko sam imala prilike da vidim, ta scena, druga, drugačija, zasniva se gotovo isključivo na volji, entuzijazmu, pa i hrabrosti pojedinaca. Mislim da se ne bi moglo reći da postoji jedinstveni pokret nezavisne, odnosno vaninstitucionalne scene, već da je reč o velikom broju malih trupa koje nude svoj osećaj pozorišta. S druge strane, postoji validna svest institucija da je neophodno dati vidljivost drugim pozorišnim oblicima, pa je tako Bitef teatar, koji svakako baštini takvu tradiciju, tokom januara i februara organizovao “Mesec nezavisne scene”, gde su mogla gostovati brojna manja pozorišta, što svakako jeste korak u pravom smeru.

 Kada u obrazloženju navodite striktno narativne i vizualne “durational” predstave, o čemu se tu zapravo radi?

- Upravo o tome da se ispod radara mejnstrima nalazi izuzetno veliki broj različitih pristupa pozorišnim praksama. Za mene najupečatljiviji, i meni lično najdraži primer bila je postavka Ivane Ivković “U njega verujemo”, koja je trajala osam sati. Ivković je uprizorila Mikelanđelov “Strašni sud” stavivši veliku skelu u dnu pozornice Bitef teatra, i na nju četrdeset izvođača koji su u manjoj ili većoj meri bili stalno prisutni. Dramaturški je, nažalost, bilo nemoguće uklopiti ovu instalaciju u uzak prostor “Druge scene”. S druge strane, postojale su predstave koje su bile jedno vrlo skromno ogledalo domaćeg mejnstrima, gde se, manje ili više vešto interpretirao dramski predložak.

 Na koje ste još pojave, ili bolje reći oblike pozorišnog izraza nailazili i obraćali pažnju?

- Želela sam da u izboru za “Drugu scenu” svako pojedinačno pozorišno ostvarenje ima šansu, tako da sam se zaista trudila da na sve obratim pažnju. Počinjala sam od poznatih pozorišnih pokreta koji su već imali zapažen rad na vaninstitucionalnoj sceni, kao što su to “ApsArt” ili “Dah teatar”. Naravno, koliko stvari uspe da se vidi, i za koliko njih se čuje, zavisi dosta i od sreće, jer su često vrlo porozne platforme, poput društvenih mreža, glavno uporište informisanja o ovakvim predstavama.

 Da li se u ovom spektru domaćeg pozorišta i tematski, a ne samo stilski ili produkciono, može govoriti o razlikama?

- I da i ne. S jedne strane, tu je nevolja da su, kako god da se okrene, i jedan i drugi pozorišni kontekst uronjeni u istu stvarnost, pa je ponekad stilska razlika ono što ih najjasnije odvaja. U tom smislu je upadljivo bavljenje deljenom stvarnošću kako na mejnstrim scenama, tako i u pojedinačnim trupama. Slična je situacija i s društveno-političkom kritikom. S druge strane, zbog izuzetne individualnosti i oslobođenosti od institucija, a i neodvojivosti forme i sadržine, ovaj spektar se često bavi izolovanim temama koje bi se činile premalim za jedno veliko pozorište. Na primer, takvo je i nesvakidašnje ostvarenje “Manifesto” Andreja Tomše i Hristine Vasić Tomše, koje kroz žongliranje govori o neophodnosti greške za postojanje umetnosti.

 Zašto ste odabrali baš ove dve predstave - „Niko i ništa” i „Povratak” - kakve su, o čemu su i da li ste vodili računa o njihovoj komplementarnosti glavnom toku selekcije Svetislava Jovanova koji je ove godine pod sloganom “Stvarnost - čudnija od mašte”?

- To su bile dve predstave koje manje-više čine dramaturšku celinu. Budući da su obe neverbalne i insistiraju na telesnosti i atmosferi, a opet obrađuju zajedničku stvarnost, ove dve predstave najbolje su činile celovit program. To su, takođe, dve predstave koje su bile najpodobnije za “Drugu scenu”, jer su one i estetski nešto što se vrlo retko viđa na glavnim srpskim scenama. Opet, kako je obrada stvarnosti sve češći i dominantniji umetnički postupak, tako su obe selekcije prirodno postale komplementarne.   

Igor Burić