Bojan Vasić, pesnik: Poezija jeste kao život

Vasić je rođen 1985. u Banatskom Novom Selu i pre „Toplog bilja” objavio je šest zbirki pesama: „Srča” (2009), „Tomato” (2011), „Iktus” (2012), „13” (2013), „Detroit” (2014) i „Volfram” (2017). Po oceni stručnog žirija Nagrade, koji su tvorili mr Miroslav Radonjić, Mina Đurić i Dejan Aleksić, nova Vasićeva knjiga širi njegov prepoznatljiv poetski prostor i na suptilan način ostvaruje dosluh sa poezijom Miroslava Antića, pri čemu zbirku karakterišu celovitost i čvrsta kompozicija, te tonska salivenost pesama i jezgrovite poetske slike i to uz svedeni pesnički jezik.

Nagrade su, veli Miloš Crnjanski, kao živi pesak: dok trepnete, progutaju vas. S druge strane, Vaš prethodnik na spisku laureata Nagrade „Miroslav Antić“, pesnik Dejan Aleksić, ocenjuje da su “nagrade sastavni deo posla“. Ipak, kako da mlad pesnik izbegne pomenuti živi pesak da ga, recimo, ne progutaju vlastita očekivanja od sledeće knjige?

– Nagrade nisu uvek najsigurniji orijentir za pronalaženje onog što je vredno u tekućoj književnoj produkciji, mada je to njihov smisao. One prvenstveno pomažu da za nagrađenu knjigu čuje više ljudi nego što bi to inače bio slučaj. I mislim da je većina književnika i ljudi koji prate kulturu toga svesna. Iako pripadam, sada već uslovno rečeno, mlađoj ili novoj pesničkoj generaciji, iza sebe imam sedam knjiga pesama, i pretpostavljam da ni nagrađivanost ni nenagrađivanost nisu previše uticali na moj dosadašnji rad. Nadam se da će i ostati tako.

Može li sam pesnik da prepozna kada mu je rukopis zaista dobar? Gde Vi, recimo, pronalazite korektivni faktor – kritika to teško da je budući da, priznajem, već godinama nisam pročitao negativan sud o nekoj pesničkoj knjizi?

– Složio bih se da je to najteži aspekt stvaralaštva, prepoznati kod sebe ono što nije uspelo. Ali, kako kažu, pisac je uvek već i svoj prvi čitalac, i ukoliko ume da proceni šta je to dobro i loše kod drugih autora, može to da oceni i korigijući sopstveni rad. Potrebno je samo dopustiti vremenu da vas malo udalji od trenutka pisanja, kako biste što više postali drugi u odnosu na onog koji ste bili u trenutku stvaranja. Postoje negativne kritike, mada, priznajem, čine manjinu u odnosu na one pozitivne i one manje-više neutralne. Ali najbitnije je da imamo dobru kritiku. Promašena pozivtivna kritika imaće jednako loše posledice kao i promašena negativna.

Iako je godišnja produkcija pesničkih knjiga impozantna – objavi se više od 300 naslova - da li će pesnici do čitalaca u budućnosti lakše dolaziti putem internet književnosti, Tviter poezije, blogova..?

– Mislim da se tu radi samo o dve strane istog fenomena. Generalno je produkcija svih žanrova književnosti danas neuporedivo veća nego bilo kada u prošlosti, a to je i normalno s obzirom na lakoću i slobodu objavljivanja. I treba da je tako. Pored toga, poezija je svojim formatom prilično kompatibilna sa platformama koje ste pomenuli, pre svega zbog ekspresivne snage koju može da stvori na malom prostoru. Ali knjiga, bilo elektronska bilo štampana, ostaje njen, da tako kažem, prirodni habitat. Na internetu se uglavnom menja kontekst u kom pesma postoji i to menja i samu pesmu i njenu recepciju. Ono što posredno danas marginalizuje pisanu reč jeste dominacija slike, ne toliko sam internet ili broj objavljenih knjiga.

“Kako je tišina zaglušujuća, kako moćna napuštenost”, pevate u “Toplom bilju”. U kojom meri su ti stihovi na tragu davno izrečenog da “pesme nisu rezultat pesnikovog traganja za njima, već njihovog traganja za pesnikom”?

– Rekao bih da je istina negde između. Jer, iako bi bilo previše verovati u nekakvu predegzistenciju pesme, takođe važi i da nas napisano uvek iznenadi, ma koliko ga racionalno pisali i unapred planirali. Kao pesnik, uvek tragam za onim što me fascinira, i opsesivno ga pratim. I upravo je pretakanje lične fascinacije u stih ta sredina. Nije da fascinacija ne postoji bez stiha, ali ni fascinacije ne bi bilo da vi ne tragate za njom. Isto je i sa stihovima iz knjige koje ste naveli. Stvarnost vas inspiriše, sve ono što je drugo, dodir sa onim što je izvan vas, ali to se dešava samo ako vam je tako nešto potrebno. Prvo vi morate da na to inspirišete samu stvarnost.

Marijan Čakarević u svom tekstu o knjizi „Toplo bilje“ ističe da pojedinačne pesme u Vašim knjigama “dobijaju svoj puni značenjski zamah tek kada se čitaju u okviru pesničkog projekta čiji su deo”. Posmatrano u tom kontekstu, formiraju li se u Vašoj beležnici najpre konture novog pesničkog projekta, ili on samo prirodno izraste iz pesama koje nastaju?

– Sve moje dosadašnje knjige su prilično čvrsto komponovane ili barem koncepcijski zaokružene, i to mi je jako važno. Format knjige poezije mi je jednako uzbudljiv koliko i pojedinačna pesma. Ali, opet, nastavljajući se na vaše prethodno pitanje, bilo bi mi jako dosadno da je taj koncept unapred zadat. Mnogo je zanimljivije pustiti ga da sam izraste iz napisanog, da manje pripada vašoj intenciji, a više samim pesmama. Nisam baš siguran da u tome uvek uspevam, i plašim se da često ne dopuštam svojim pesmama da slobodno dišu. Možda sam se najviše tome približio pišući „Toplo bilje“, da stvorim suveren ali nenametljiv koncept, koji neće gušiti autonomiju pesme.

“Poezija je život preobražen u svetlost. Kad bi se dogodilo da poezija nestane iz sveta, ceo kosmos naših bića utonuo bi u ništinu. Poezija leči rane koje bič stvarnosti zadaje čoveku…”. Samo su neka od razmišljanja o poeziji. A šta je ona za Bojana Vasića?

– Sama po sebi, poezija i jeste kao život, ogromno polje koje je samo po sebi neutralno. Ona je pre svega forma, i svako od nas, bilo da poeziju čita ili piše, projektuje na nju i kroz nju svoje viđenje stvarnosti. Ima onoliko poezijā koliko i ljudi koji joj se obraćaju. Zato je, mislim, i nemoguće do kraja definisati bilo koju umetnost. Svako vreme i svako društvo daju joj i davaće joj drugačiji izgled i smisao, a unutar njih svaka individua još je dalje bogatiti značenjem. Za mene je poezija način bivanja u svetu, budući da je već dosta dugo deo mog identiteta i da predstavlja povlašćeni vid komunikacije, kako sa drugima, tako i sa sobom, sa istorijom i sa društvom.

“Živimo u oskudna vremena, kada su najveće ljudske vrednosti postale nevažne i zamenjene jeftinim senzacijama”, reći će Vaša koleginica, pesnikinja Gordana Đilas. Šta je to, po Bojanu Vasiću, što u takvim vremenima pesnik može da ponudi savremenom čitaocu?

– Ne znam baš da li su ovo oskudnija vremena od nekih prošlih, jer osvrnete li se, videćete razna čuda i pokore... Ali položaj, ili bolje rečeno, društveni status književnosti danas jeste prilično lošiji nego što je to bio tokom, na primer, prošlog veka. U takvim okolnostima, pesnikinje i pesnici ne mogu da ponude mnogo više od truda da pišu iskreno i što je moguće bolje. A svako će u poeziji naći ono što mu je potrebno. Čitanje je individualan i gotovo intiman čin, nepredvidiv i uvek drugačiji. Ako tako shvatate pisanu reč, onda je nezahvalno projektovati njen uticaj na drugoga.

M. Stajić