Biciklista Veljko Stojnić, po povratku iz Italije, u karantinu u Somboru

Posle trke Vuelta San Huan u Argentini koju je završio 2. ferbuara, usledila je selidba u Kolumbiju, gde je samo devet dana kasnije ponovo zavrteo pedale, da bi na Trci oko Emirata krajem meseca dospeo u žižu javnosti. U prvoj etapi trke svetske serije obezbedio je belu majicu za najboljeg mladog biciklistu (ispod 25 godina) u generalnom plasmanu i crnu za najboljeg vozača na prolaznim ciljevima, koju je zadržao do kraja četvrte etape. Belu je sačuvao i posle druge i bio je to prvi put u istoriji srpskog biciklizma da na takmičenju najviše svetske serije naš učesnik nosi neku od majica. Ovaj 21–godišnji Somborac bio je drugi za zelenu sprintersku majicu, ali, nažalost, poslednje dve etape nisu održane, pa Stojnić nije imao priliku da odličnu trku izveze do kraja.

– Organizatori su saopštili da se sumnja da su dva mehaničara jednog tima dobili koronavirus, ali se na kraju ispostavilo da nisu bili  pozitivni. Zbog toga je zaustavljena trka, koju sam na kraju završio sa crnom majicom. Naravno da ostaje žal za tim što nismo posao odradili do kraja, jer ja zvanično jesam uzeo tu majicu, ali kada u njoj ne prođeš kroz cilj, nije to isti osećaj – osvrnuo se Stojnić na dešavanja u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Manjak motivacije

Uzimajući u obzir celokupnu situaciju, ipak nije lako funkcionisati kada je neizvesnost velika.

– Razmišljam o nastavku sezone, ali još uvek se ništa ni ne naslućuje. Sve je otkazano do kraja aprila, a videćemo kako će se dalje razvijati stvari. Ovako, dok ne znamo ništa, teško je i trenirati i motivacija je mala. Za sada propuštam Veliku trku Milano – San Remo, kao i trke kroz Tursku i Sloveniju – istakao je Veljko. 

Za jednog od naših najperspektivnijih drumskih biciklista usledilo je par dana karantina u hotelu u Abu Dabiju.

– Sve su nas testirali, nas 600, od 150 biciklista, do ostalih članova timova i radnika, u dva hotela. Tri ekipe su zadržali tri sedmice, više iz predostrožnosti. Karantin je počeo u noći 27. februara i tu smo ostali do 1. marta. Tada sam se sa svojim timom avionom vratio do Bolonje, a onda smo otišli u kuću u okolini Firence koja je u Toskani i u kojoj, ipak, još uvek nije toliko raširen virus. Tu sam sa devojkom ostao još deset dana i 11. marta smo zajedno došli u Sombor – opisao je svoj povratak u Srbiju ovaj biciklista.

Kao što pravila nalažu, njih dvoje su od tada u strogom karantinu i sami su u kući, a kontakt nisu imali bukvalno ni sa kim.

– Prošlo je evo već deset dana i nemamo nikakve simptome. Sve potrebne stvari nam donose i ostavaljaju ispred kuće. Ujutru pogledam vesti da se informišem o situaciji u vezi sa virusom, a vreme provodimo gledajući filmove i serije. Sada imam priliku i da fantaziram u kuhinji i tako nam prolazi vreme.

Kao i svi sportisti, i Veljko je u nezavidnoj situaciji kada je reč o treninzima, koje je morao da prilagodi novonastalim okolnostima.

– Imam trenažer u kući na koji stavim bicikl, pa radim sat, sat i po ujutru i uveče. Između toga, vežbam i neke osnovne stvari teretane. Ja još i imam sreće što mogu da radim na trenažeru, neki sportisti su u većem problemu. Gledam da treniram što više kako ne bih ispao iz forme, a i da prekratim vreme. Pratiću situaciju, pa kada mi za koji dan isteknu dve sedmice karantina, ako mi to prilike dozvole, a uzimajući u obzir i policijski čas, možda počnem da vozim napolju, jer ja iovako idem između sela i nemam kontakta ni sa kim – pojasnio je Veljko Stojnić.

K. Bugarski