PREČANSKA LEKSIKA Zadruga
Kladio bih se u ceo „trudodan” da reč „zadruga” nije prečanska, više vuče na Moravu, voćke i šljivike, ali me je sveznajući „Gugl“ uverio da je već sredinom 19. veka u Bačkom Petrovcu, tada u K und K monarhiji, postojala grupa zemljoposednika koja je sebe zvala „gazdovski spolok”, što se smatra „četvrtom zadrugom na svetu”, mada niko ne zna zašto.
No, ta će se reč vek kasnije najčešće izgovarati baš ovde, u ravnici, kad su osnovane (po direktivi) tzv. seljačke radne zaduge, baš u svakom mestu. Bilo je to doba kad je i reč „drug” zamenila sve ostale nazive za ljudska bića, pa nije čudo što je izmišljena i zadruga. Zapravo, pelcovana je kolektivizacija sela, po uzoru na SSSR, mada je već pukla ljubav naših i njinih komunista. Najkraće, veleposednicima je oduzeta zemlja, vlasništvo im smanjeno na deset hektara (ironično zvano „maksimumom”), a onda vršen strahovit pritisak da se i to kolektivizuje i „unese” u zadrugu. Seljaci su podeljeni na zadrugare i „privatnike” jer su otpori bili jaki. Uvedena je, još ranije, obavezna isporuka „viška” proizvoda, od nasušnih zrnastih kultura do masti, živine, maltene dlaka od konjski repova i griva. Radile su „metrovke” na njivi pred žetvu, procenjivan prinos, pa razrezivana obaveza.
Tajno, ali i demonstrativno, mogli su se čuti bećarci u stilu „Srbobranci, a di su vam vranci, u zadrugi – teraju Bosanci!“ Ili pošalice: Crnogorci (najčešći rukovodioci u zadrugama) traže u zrnu, a Crnogorke u klipu! Bilo je i parola u stihovima: „U zadrugu ko se ne upiše / Taj državi našoj špekuliše. Oj, zadrugo, od suvoga zlata, svakome su otvorena vrata.“ Mada se i otpevalo: „Što god seju, svud zubača raste / Hoće zemlju da nam upropaste“. Jer, zadružne zemlje su služile kao (loš) primer: Kakvi su mu kukuruzi, mali pa zarasli. Kao zadružni!
Iz tog doba se pamti i još jedna, po zvuku lepa reč – trudodan. Njome se merio učinak zadrugara, nešto kao radni dan, posvećen zadruzi. Članovi zadruge bili su nagrađivani i „tačkicama”, bonovima za kupovinu razne robe u „ranopozima” i drugim državnim trgovinama. Konačno, deca privatnika koji nisu pristajali na kolektivizaciju, bila su lišena dečjeg dodatka, inače vrlo značajnog jer se do gotovine stizalo vrlo teško. Samo prodajom na pijacama stoke ili poljoprivrednih proizvoda.
Te zem-zadruge nisu trajale dugo, bar ne u tom obliku. Pretvorile su se u svojevrsne posrednike između paora i spoljnog sveta, zaposlile su agronome, dobavljale dobro seme (naročito kad je stigao hibridni kukuruz), angažovale veterinare za lečenje i osemenjivanje, uopšte, postale korisne za napredak paorluka. Sad su seljaci zvani „kooperantima”, sklapali su ugovore sa zadrugom pa se sećam kako smo se svi radovali kad smo u prednju sobu uneli yak šećera, kao predujam za sejanje šećerne repe. Zbog tog „kontrahiranja” mogla je Mati da pravi „alve” s makom i orasima kad god dospe. Što je bilo retko!
Gotovo istovremeno kad i te prave, seljačke zadruge, u Novom Sadu je osnovana jedna zanimljiva po imenu i delu. Bila je to Prva jačačka, veslačka i vatrogasna, utemeljena 1872. Od nje će postati Veslački klub „Danubijus“, u čijim je čamcima i pod paskom brojnih trenera, mnogo devojaka i mladića naučilo da jezdi Dunavom, zavolelo prirodu, ali i osvojilo mnoštvo medalja na međunarodnim regatama, pa i Olimpijadama. Prvi predsednik i jedan od osnivača zadruge bio je Laza Kostić, razbarušeni poeta, istovremeno i veliki ljubitelj telovežbi, brzog hodanja, čuč-vežbica i, uopšte, telesnog razgibavanja, čime je često nervirao svoje partnere u razgovorima, naročito šetnjama kroz prirodu. No, bio je i veliki znalac svog jezika i još nekoliko tuđih, pa prijatno iznenađuje što je tu organizaciju nazvao „zadruga” jer je mogao društvo ili klub pošto su već uveliko postojali engleski kantri i river klubovi. Konačno, mogao je i kompanijom, pošto reč na latinskom znači gotovo isto što i zadruga, ali nešto uže – „pri hlebu”. Ali prve zadruge su to baš i bile, skup porodica povezani krvim vezama, dakle istim stolom i ’lebom.
Sada u Srbiji ima oko 1.500 zadruga, mahom poljoprivrednih, ali je broj u porastu jer država ulaže velike napore (i novac) da zadrugama novog kova zadrži što više mladih na selu. Sredinom tridesetih 20. veka računa se da ih je na teritoriji današnje Srbije bilo više od 3.600.
Konačno, 6. septembra 2017. počelo je emitovanje rijalitija na jednoj našoj televiziji s imenom „Zadruga”, koja se reklamira zabavnim sadržajem, s dosta žustrih razgovora, tračeva i – seksa, računajući da je toga bilo i u pravim zadrugama.
Pavle Malešev