SANDRA ZEKIĆ  U novinarstvu se borim lepom rečju, a u ringu rukavicama

Budući da je dopisnica iz Novog Sada njoj nijedan dan nije isti i često je možete sresti kako juri sa mikrofonom i kamerom u rukama ili dok u jednom od omiljenih joj kafića u pauzama između snimanja montira priloge i ugovara nova snimanja. Ima lep radni staž u novinarstvu, pa za stres i tremu pred kamerama danas i ne zna. Iako je privatno, možda, kako kaže, nesigurna, priznaje nam da nekoliko minuta koliko ima u lajv programu jesu njena zona komfora. 

Sandra je inače i dugogodišnja reprezentativka u savate boksu i ostvarila je brojne pobede u tom sportu. Na njenoj vitrini nalaze se dve srebrne medalje sa evropskih prvenstava u savate boksu i jedna bronzana, a ostvarila se i kao profesionalna bokserka. Nakon bogatog iskustva koje je stekla, Sandra je odlučila da organizuje prvu reviju ženskog boksa pod nazivom „Revolucija“, koja će biti održana 8. marta, u 18 časova u Maloj sali Spensa u Novom Sadu. „Revolucija“ će biti i njen oproštajni meč. Osim tog meča u profesionalnom boksu, te večeri nadmetaće se 12 devojaka u šest uvodnih mečeva, a i sudije u ringu će na „Revoluciji“ biti žene. Ideja samog događaja je da devojke u tom sportu postanu vidljivije. Ulaznice se mogu kupiti putem prodajne mreže Gigs Tiks-a, a sav prihod biće uplaćen klubovima devojaka koje se na reviji ženskog boksa budu borile, za njihove dalje pripreme i veću vidljivost, a drugi deo novca biće uplaćen za lečenje onih kojima je trenutno novac najpotrebniji.

Pošto ste prošli put od lokalne novinarke do one koja radi za televiziju sa nacionalnom frekvencijom, da li se odnos ljudi prema vama promenio?

– Jeste, prefiks „nacionalno“ baš doprinosi da brže dođeš do izjava. I to mi se ne sviđa jer sam i sama bila lokalni novinar, ali i dalje ljudi pođednako beže od mikrofona na ulici, nema veze koja je televizija u pitanju. Kada izađem u centar Novog Sada sa mikrofonom to je kao da sam izašla sa puškom (smeh). To se nikada neće promeniti, e sad, do novinara je da li će se iskeziti, kao ja, i trčati za njima.

– Ideja za organizaciju takvog događaja postoji već dve godine. Uvek mi je bilo interesantno da promovišem savate boks čija sam reprezentativa bila deset godina. Pošto će to biti i moj oproštajni meč, rešila sam da započnem nešto novo i pomognem svim tim devojčicama koje su sjajne i započnemo revoluciju, a nadam se da će sledeće godine to postati evolucija i da će mnogi ljudi znati za to, da promovišemo devojke koje su već uspešne u borilačkim sportovima, ali i one koje će to postati u narednim godinama.

Koliko je vidljiva diskriminacija prema ženama u tom sportu? Na šta ste vi konkretno nailazili?

– Statistika na koju sam kao novinarka naišla je da su sportiskinje generalno u odnosu na sportiste u medijima danas zastupljene u manje od 20 odsto. Kad tome dodate žene u borilačkom sportu to je verovatno jednocifren broj. Ne znam zašto je to tako. Na svojoj koži to nisam osetila, jer su kolege stvarno pisale o svakom mom uspehu i neuspehu, ali, npr. juče smo imali prvenstvo Vojvodine u ženskom boksu a ja jutros nisam našla vest, kao ni o tome da je jedna od devojaka koja će učestvovati na „Revoluciji“ proglašena za najbolju seniorku i da je posle godinu dana osvojila ponovo medalju. To je samo jedan od primera diskriminacije, a da vam ne kažem da i dalje postoje treneri u klubovima borilačkih sportova koji ne žele da treniraju devojke. Oni koji su dali šansu devojkama su se prijatno iznenadili, jer te devojke su stvarno donele fantastične rezultate klubovima. Tako npr. klub „Tron“ u Novom Sadu ima dve trostruke svetske šampionke u kik boksu - Sašku Krstić i Teodoru Manić, što je baš mnogo medalja na jednom malom prostoru, a ima ih dosta i u Novom Sadu i u Srbiji.

Šta je vama ostalo nedosanjano u boksu?

– Ostalo mi je nedosanjano da sam još deset godina mlađa (smeh), ali ne da bih izgledala mlađe, nego da bih mogla da se takmičim još desetak godina, jer se uopšte ne osećam kao da ove godine punim 40 godina. Nedosanjano mi je je to što su sve moje novinarske i sportske nagrade uglavnom druga mesta, ako izuzmemo državna prvenstva. Sa tim sam se pomirila i radije bih uzela sva ta druga mesta, nego npr. jednu zlatnu jer sam uspela, ne znam ni ja kako, da budem dobra u dve totalno različite sfere. Nisam najbolja, ali jesam dobra i meni je to sasvim dovoljno.

Pretpostavljam da je, kada ste ulazili u taj sport, bilo onih koji su se čudili zašto ste odabrali baš boks. Kako danas reaguju? Da li se svest ljudi koji vas okružuju promenila?

– Pa šta da vam kažem - moja mama ni dan danas nije pogledala nijedan moj meč, a braća uvek vole da se šale i kažu da mi ne treba fotoaparat jer u urgentnom prave lepe A4 slike (smeh). Prijatelji su ti koji su mi dali mnogo veću podršku za bavljenje ovim sportom. Svest se sada jeste promenila. Stvarno mogu da kažem da sa svakim novim člankom ili videom koji izađe o meni uspem da prenesem to što volim. Drugačije gledaju na boks, ali treba tu još mnogo. Treba medijske podrške i pažnje da bi se to promenilo. Da kamere malo više zađu u živote tih devojčica i zabeleže kako se one muče do svake medalje i šta sve moraju da prođu.

Novinarski posao je nekad vrlo sličan boksu. Koliko ste se puta našli u ringu sa sagovornicima i temama koje ste obrađivali?

– Ne zaboravljam činjenicu da 80 odsto ljudi niti se obučava za kamere niti se sa njima susreće i meni je to jedna vrsta arene. Osmehom i lepim rečima kravim sagovornike. I tu ne zaboravljam da sam i ja gledalac i jedan od njih. Novinarstvo je arena u kojoj se borim da osmehom i lepom rečju ubedim ljude da mi povere svoju priču, a u ringu rukavicama (smeh).

Da li vas se ljudi plaše, pogotovo zvaničnici, kada ih intervjuišete?

– Svi se šale na taj račun (smeh). Mislim da nije bilo sagovornika koji, kad je čuo da sam bokserka, nije rekao: „Jao, pa mi moramo da pazimo kako sa tobom pričamo“ (smeh). Uvek im objašnjavam da sam ja „mica“ koja plače na filmove i kojoj pozli kad čuje da se neko glasno svađa, a kamoli da vidim tuču u kafani. Jedino morate momke da pitate. Oni i dalje nešto baš i ne prilaze (smeh). Nema razloga za strah, ne mogu da im objasnim (smeh).

A kada ste zavoleli novinarstvo?

– Novinarstvo sam zavolela sa 14 godina, kada mi je još dok sam bila u školi u Zrenjaninu, jedna lokalna televizija dala odrešene ruke da najavljujem šta se dešava u gradu. Meni se taj format jako svideo. Sticajem okolnosti otišla sam na studije Prava, jer Žurnalistika tada nije postojala u Novom Sadu. Čula sam za oglas za posao na radiju „AS“ pa je drug poslao moj CV i na radio i na TV „Panonija“, gde su mi ponudili da radim crnu hroniku. Pristala sam i u narednih šest godina sam počevši sa tom TV, preko „Novosadske“ i na kraju „Prve“, radila tu rubriku. Svašta sam naučila u tom poslu, a najbitnije je to da crna hronika nije za mene. I dan danas se iznova zaljubim u svoj posao. Ulepšava mi svaki dan.

Da li je bilo onih ljudi kojima ste pomogli svojim pričama?

– Jeste. U emisiji „150 minuta“ imamo rubriku „150 rešenja“ i često nam ljudi pišu. Mi onda budemo dosadni po novosadskim institucijama. Nisu to velike pobede, ali uvek kažem da je moj prilog namenjen jednom čoveku. Ako stvarno uspe da se makar jedan čovek zamisli, nasmeje, oraspoloži, onda je i moja misija uspela. Ne možemo promeniti sve, ne možemo svima pomoći, ali uvek ćemo skrenuti pažnju. Bilo je baš dosta tih malih-velikih stvari.

Vladimir Bijelić