Srebrenica: U gradu mira, uskršnjih jaja i baklave

Kakva opasnost može vrebati u gradu u kojem jedva da živi 900 umornih duša, u mestu u kojem će uvek biti veći broj onih koji su pod zemljom, nego što je onih koji njome koračaju? Koliko snage i nečoveštva treba da bude pod naboranim licima tih meštana da bi bilo koga bio strah da dođe u miru i u njemu ode iz tog epicentra rata koji je obeležio devedesete godine u Bosni i Hercegovini?

Samouvereno gazeći uzbrdicom i stružući kamenčiće o izlizani asfalt, ništa nije smelo da mi promakne. Ništa ni njima nije smelo da promakne. Njima – Srebreničanima – Srbima i Bošnjacima (kojih je gotovo isti broj), koji su pak navikli da njihovu džadu svako svojata i troši. I baš kao i taj šljunak koji sam nekud stopama odgurnula, tako je i život pregazio i rasuo sve njih, odgurnuo ih na razne strane, strane s kojih nema povratka.

– U Srebrenici najviše nedostaju ljudi – kaže meštanin i novinar „Slobodne Evrope” Sadik Salimović, pokazujući mi u kuće prekoputa njegove, navodeći gde su sve njegove komšije otišle: Sarajevo, Austrija, Sarajevo, Holandija, Švedska, Sarajevo, Sarajevo, Tuzla, Tuzla... – Iz svake kuće poneko fali. I sreća pa su otišli, sad mogu da šalju pare. A za vreme rata, kad je Srebrenica bila proglašena slobodnom teritorijom, ovde je bilo oko 55.000 ljudi. U mojoj kući je bilo smešteno njih 30, u kući pored njih 50.

Sad te kuće nisu skupe, ukoliko imate 60.000 evra i želite da živite u centru grada opasani planinom Sušicom, dok vam potok Čičevac žubori pod prozorima. Ali, i ukoliko ste spremni da uz sve to šuštanje vode i kamena čujete i zvižduke praznih domova kroz prozore koji klepetaju i ispuštaju težak zadah samoće i buđi.

– Grad je u poslednjih sedam-osam godina kompletno renoviran – kaže direktor Turističke organizacije Srebrenica Bojan Pejić, prisećajući se da je nakon rata, kada se i doselio iz Sarajeva, sve bilo devastirano. – Verujte, mi koji ovde živimo ne primećujemo više posledice devedesetih. Više je to sve politika i ljudi koji dođu ovde sa strane iz većih centara, pa podgrevaju te priče. Naprave problem i odu, a mi koji ovde živimo, tu i ostanemo.

Isto je rekao i kolega Salimović, koji nikad nije imao problema sa Srbima, niti oni s njim ili drugim Bošnjacima.

– Da se pitamo moj komšija i ja, to se nikad ne bi desilo, ali je bila upletena neka velika politika, neki su imali cilj da unište nešto, da rasele, da razdvoje ljude, ali, eto, ipak smo opet zajedno – kroz osmeh govori rođeni Srebreničanin. – Kad je Uskrs, komšije nam donesu šarena jaja, a mi za Bajram njima odnesemo baklavu. Obilazimo se, družimo se. Prevazilazi se to. Mora se živeti, a da bi se živelo, mora se sarađivati. Moramo imati neku liniju spajanja...

Ranije je Sadik, priseća se (jugo)nostalgično, bio zlatar, te među pet najbogatijih ljudi u gradu. Držao je tri zlatarske radnje i dnevno imao oko 1.500 evra čiste zarade. Naravno, kako i sam kaže, ne bi zarađivao toliko da i ljudi oko njega nisu bili bogati.

– Srebrenica je bila peta po razvijenosti u Bosni i Hercegovini – dodaje on. – Imali smo banju Guber, rudnik, šume, sve... Nije bilo nezaposlenih ljudi, svi su radili, a blizu su i sela, pa su mogli i držati stoku.

Danas se ljudi bave uzgojem maline i ponešto grožđem, bar koliko se može primetiti u strmim brdskim „atarima”. Ostali, i Srbi i Bošnjaci zajedno, rade u Industrijskoj zoni u obližnjim Potočarima, dok mladi svoj put pronalaze u Sarajevu i Tuzli, odnosno Novom Sadu i Beogradu, i – ne vraćaju se. Ipak, oni koji dolaze, svraćaju nakratko, a razlozi tih poseta su različiti.

– Srebrenicu godišnje poseti oko 120.000 ljudi i u 90 odsto slučajeva su to jednodnevne ekskurzije – navodi direktor Turističke organizacije Pejić. – Svim turistima preporučujemo da posete Nacionalni park „Drina”, najmlađi u Bosni i Hercegovini, dok najviše ljudi ipak odlazi u Memorijalni centar Srebrenica–Potočari.

I, kad se sve brojke saberu i oduzmu, osećanja i misli pomnože i podele, ne mogu da pronađem ni jedan jedini razlog zbog kojeg Srebrenicom treba ići u strahu, a kamoli mržnji. Jer, tanka je ona linija spajanja koju Sadik pomenu, te ju je lako preseći, ali je, stoga, samo pažljivi i hrabri neće pokidati.

Važno je ne odgajati potomke na mržnji

U Memorijalnom centru Srebrenica–Potočari sahranjeni su ostaci 8.372 pronađene osobe nastradale sredinom jula 1995. godine. Mezarje, iliti groblje, u obliku cveta, simbola srebreničkog stradanja, godišnje poseti do 120.000 ljudi iz celog sveta. I tokom naše posete susreli smo se sa srednjoškolcima iz Italije, a dočekao nas je kustos Centra Azir Osmanović.

– Rođen sam ovde i imao sam deset godina kada je počeo rat u BiH, a s 13 sam preživio rat u Srebrenici. Nemam reči da opišem neke situacije koje sam preživeo, da objasnim sam sebi, a kamoli drugima. Moju decu ne odgajam na mržnji. Oni imaju drugare srpske nacionalnosti, niti znaju ko je ko, nema potrebe da ih opterećujem time. Težak je naš balkanski mentalitet. Nema iskrenog dijaloga, a što pre dođe do pomirenja, svima će nam biti bolje - kaže nam Osmanović.

Studijsko putovanje „Putem sećanja”, u organizaciji Inicijative mladih za ljudska prava, okupilo je petnaestak mladih iz cele Srbije koji su nedavno posetili Srebrenicu i logor Šljivovicu na Zlatiboru. Tokom tri dana učesnici su imali priliku da saznaju pojedinosti u vezi s ratom u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine, ali i da razgovaraju s predstavnicima Fonda za humanitarno pravo i psihologom koji radi s ljudima koji su učestvovali u ratu.

Premda nam sporazumevanje nije išlo baš najbolje, volja za tim je ipak neočekivano postojala i prevazišla sve granice. Da je bezbedno preći preko klimavog mostića od lima i dasaka uverile me je Habiba Karamehmedović, koja se tek nedavno doselila u Srebrenicu. Takoreći, povukao ju je sin koji ima dvoje dece pa je sada s njima u velikoj kući i „služi ih”.

– Teško se živi, nemamo nikakije’ uslove – kaže baba Habiba, rodom iz obližnjih Urisića. – Nemamo hrane, pa moramo da kupujemo, a cene su skupe. Nemam strah što sam ovde, ja to nisam ni zapamtila baš dobro.

 Tekst i foto: Lea Radlovački