SNP svoj dan obeležava premijerom baleta Ohridska legenda
Naš najpoznatiji balet “Ohridska legenda” Stevana Hristića uskoro će se ponovo naći pred novosadskom publikom, ovog puta u koreografiji Vladimira Logunova, koji sa baletskim igračima priprema ovu novu predstavu u Srpskom narodnom pozorištu.
Premijera baleta “Ohridska legenda” planirana je 28. marta, upravo na Dan našeg najstarijeg teatra.
U glavnim ulogama su Ana Đurić (Biljana), Andrej Kolčeriju (Marko), Samjuel Bišop (Vezir), Katarina Kljajić, Lana Stojanović, Olga Avramović, David Gruoso, i mnogi drugi članovi baletskog ansambla. Orkestrom diriguje Aleksandar Kojić. Vladimir Logunov za naš list napominje da skoro sve solističke uloge imaju po tri, ili četiri podele, što je jako dobro, jer pruža mogućnost i mlađim igračima da napreduju, a i da se u ovom ansamblu stvaraju i neke nove zvezde.
- Imam troje izuzetnih igrača, pre svega Anu Đurić, i Andreja Kolčerijua, kao i Semjuela Bišopa, koji su stvarno, usuđujem se da kažem, zvezde na ovim našim prostorima. Balerinu kao Ana Đurić nisam siguran da imamo u drugim pozorištima u okruženju, izuzetna je, tako da će to biti dobar temelj za ovaj balet, jer ima saršene interpretatore - ističe Logunov u razgovoru za naš list.
„Ohridska legenda” je naš najpoznatiji i najznačajniji balet, svima su poznate i neke njegove muzičke numere i scene, i čini se da je upravo zato vrlo teško osmisliti novu koreografiju, jer ljudi možda očekuju ponovo na sceni nešto što su nekad videli, ili sami zamislili.
- Sve ranije postavke, sem ovih kasnijih godina, na primer Vere Kostić ovde u SNP -u za otvaranje zgrade 1981, bile su masovno oslonjene na folklorne igrače, napominje Logunov i objašnjava da tada nije bilo klasičnih igrača, i možda je u tom trenutku, od prve premijere 1947, pa sve negde do pedesetih, i privlačio publiku taj folklor.- Ne mogu da tvrdim, ali možda je i to razlog odumiranja tog baleta, kog više dugo nije bilo na sceni, jer su svi očekivali balet. Ja znam da ima mnogo protivnika danas koji se zalažu za savremenu igru, i da klasičan balet više nije to što je potrebno publici, međutim, to je varka, jer publika želi klasičnu melodiju na sceni. Savremena igra može da se pogleda, ne kažem da je to nešto što je prevaziđeno. Naprotiv, to se istražuuje sve više i više, ali ipak nije to ono što je udarno za jednu baletsku trupu kao što je i balet SNP -a - ukazuje Vladimir Logunov.
- To ste u pravu, ali ja, na svu sreću, nisam opterećen time. Jednostavno, oslanjam se na ono što je Stevan Hristić napisao, na njegovu ideju kako bi balet trebalo da izgleda, jer je on u svom notnom tekstu svugde napisao, za svaku numeru, šta se dešava, tako da možete vrlo jasno da pratite šta je on zamislio. Naravno, neke stvari treba pročistiti, neke su nepotrebne danas, ali, u principu, vraćamo se, i to je moja ideja i dirigenta Aleksandra Kojića, koji je “glavni krivac” za postavljanje “Ohridske legende” na repertoar, da sledimo klasičan vid i pristup, odnosno da to bude balet. Ima tu elemenata folklora, ali treba ih malo modifikovati, postaviti tako da to bude igrivo i da bude baletskim igračima blisko. Znači, leksika treba da bude baletska, primenjena na narodnu igru u prvom i četvrtom činu. Jer, drugi čin je potpuno klasičan, što kaže gospodin Kojić, to je naše “Labudovo jezero” - navodi Vladimir Logunov.
Fabule “Ohridske legende” se i autori ove postavke pridržavaju, uz male korekcije, ali, uglavnom, ono što je Hristić zamislio, Logunov pokušava, zajedno sa maestrom Kojićem, da prenese na scenu.
- Nisam nikad postavljao “Ohridsku legendu”, ali sam igrao u njoj. Još me zatekla ta čuvena prva predstava iz 1947, koja je 1964. još je bila na repertoaru, maltene se jednom nedeljno igrala, tako da sam se naigrao u toj prvoj. Zatim, igrao sam u čuvenoj Parlićevoj “Ohridskoj legendi”, iz 1966. ako se ne varam, koja je bila revolucija. On je pokušao da modernizuje ovaj balet, i tu je negde bila i moja ideja. Možda u tom trenutku naše društvo, u smislu ministarstva kulture, i uopšte ljudi koji se bave kulturom, nisu očekivali tako nešto, tako da se stvorilo puno problema u vezi njegove realizacije. Na kraju je izvođenje i zabranjeno, jer je postojao spor sa Udruženjem kompozitora koji su bili zastupnici Hristićeve porodice. Zatim su u Beogradu Pia i Pino Mlakar postavili “Ohridsku legendu”, u kojoj sam isto igrao, i posle toga ju je još jednom Parlić radio - podseća Logunov, pominjući da je u Novom Sadu “Ohridsku legendu” prvi put postavila Marina Olenjina, zatim Mlakarevi, pa Vera Kostić, i dodajući da se nada da će i ova nova postavka biti uspešna i rado gledana.
N. Pejčić