U restoranu „Staro zdanje” hranu pripremaju učenici

. Po rečima upravnika tog restorana i nastavnika usluživanja Zorana Okulića, otvoren je 1973. godine u okviru nekadašnje Ugostiteljsko-trgovačke škole „9. maj”, a kasnije se ona udružila s Ekonomskom školom „Svetozar Miletić”, te su đaci obeju škola imali priliku da uče budući zanat u okviru svog restorana. 

– Više od 600 učenika nedeljno prođe ovde obuku o pripremanju i usluživanju hrane i poslastica – kaže za naš list Zoran Okulić. – U sklopu restorana rade učenici od prvog do četvrtog razreda trećeg stepena – konobari, kuvari i poslastičari, i četvrtog – kulinarski i ugostiteljski tehničari. Za njihov rad zaduženi su nastavnici koji im pomažu i uče ih praktičnom radu u ugostiteljstvu. Subotom radimo uz rezervacije ako imamo veći broj gostiju, dok je nedelja neradna. Radnim danima deca dolaze oko 9 i budu tu do 22 sata, podeljeni po grupama, sa svojim nastavnicima koji ih drže na oku i uče budućem poslu.

Po njegovim rečima, restoran je zvanično otvoren za redovne goste 7. januara 1975. godine i do danas opstaje, uprkos drastično smanjenom broju gostiju u odnosu na nekadašnji. Otvorenog je tipa, a svaki dan se kuva sveža hrana. Jelovnik je bogat i nudi oko 40 različitih jela, uz sve mogućnosti plaćanja. Restoran je prepoznatljiv po čuvenoj telećoj ragu čorbi koja se pravi po recepturi staroj 50 godina, zatim mešanom fileu, u koji idu mala karađorđeva šnicla, pileće belo meso i medaljoni s kajmakom, ali je i suva pita s orasima poslastica koja se ne može zaboraviti kada se jednom proba.

– Sigurno smo i 20 do 30 odsto jeftiniji od ostalih restorana u gradu, pošto mi poslujemo kao kabinet i ne plaćamo sve ostale dažbine koje plaćaju privatni restorani – priča Okulić. – Nekada smo radili punom parom jer su u većoj meri dolazili zaposleni u raznim firmama i tadašnji ugledni građani, a jedan smo od najstarijih restorana u gradu i svrstavamo se među prva tri, te nekada nije bilo mesta da se uđe bez rezervacije, i to četiri do pet dana ranije. Sada se to dosta promenilo jer su ljudi navikli na „instant” način života, te svi pribegavaju brzoj hrani i nekim novim, modernim jelima. Stoga je danas u gradu otvoreno dosta novih koncept-barova i restorana, koji imaju više interesanata, naročito mladih koji su potčinjeni takvom načinu ishrane. Pošto smo mi naklonjeni tradiciji, verujem da 90 odsto mladih danas ni ne zna da postojimo kao školski restoran. Ko god dođe kod nas, zaista se uvek vrati jer je kvalitet zagarantovan, radi se po školskim i ugostiteljskim standardima i normativima koji treba da se ispoštuju.

Po rečima Zorana Okulića, sedam godina su prvaci države u ugostiteljstvu, ali se o tome malo zna jer se vode mišlju da se ne treba hvaliti rečima već više vole da se pokažu na delu, stoga odlaze na republička i međunarodna takmičenja i osvajaju nagrade. Bili su u dosta gradova u zemlji, od Niša do Kikinde.

Odlazili su i u Sloveniju, Istru, Makedoniju na međunarodna takmičenja, osvajajući srebra i zlata u svetskoj konkurenciji. Poenta svega je, kako kaže naš sagovornik, pratiti inovacije i svetske trendove u ugostiteljstvu, ali i pokazati svetu i okruženju da i oni kao škola postoje. Išli su i na praksu u Opatiju, na njihov poziv, opravdavši poverenje prepoznatljivim kvalitetom u radu s decom.

Po rečima našeg sagovornika, kapaciteta je 80 mesta, a uređen je u elegantnom pariskom stilu. Restoran je  visoke kategorizacije, od maksimalne četiri zvezdice pod kojim se nekada vodio, sada imaju tri, samo zato što nemaju aperitiv-salon pred ulazak u restoran. Inače, sve ostale kategorizacije maksimalno ispunjavaju.

– Odlično je raditi ovde, gosti su stalni, svaki dan spremamo kuvana jela, od supa i čorbi do potaža i gotovih jela – priča Mladen Karanović, koji je treća godina na Smeru kulinarski tehničar. – Pravimo i kolače, pite i baklave, pravili smo naručene menije za rođendane, tako da sam imao prilike dosta toga da naučim. Znači nam mnogo što imamo naš restoran u kojem možemo kroz praksu da naučimo posao kojim mislimo da se bavimo, znamo da smo na svom terenu, ne moramo da idemo u privredu kod nekog drugog i da se ustručavamo, već s našim profesorima lakše učimo, bez treme. Do sada mi ništa nije teško palo, a najviše od svega sam priželjkivao trenutak kada ću početi da filetiram i čistim meso. Sve je lako i zanimljivo. Nijednom se nisam pokajao što sam upisao taj smer, jako mi je zanimljivo i nadam se da ću uspeti još dosta toga da naučim.

Njegova koleginica Jelena Milićević s druge godine Smera ugostiteljski tehničar kaže da je kroz dve godine naučila kako treba da se ponaša ugostitelj s gostima, kako treba da komunicira s njima. Pošto u taj deo spada i priprema hrane pred gostima, imala je prilike da pokaže svoje veštine pripreme tatarskog bifteka i čišćenje ribe, na šta je ponosna.

– Najteže mi je možda bilo da nosim jela gostima, ali sve se da savladati, dok prilazak i komunikacija s gostima jesu najlakši deo posla, to je nešto što ipak usadimo opštom kulturom tokom odrastanja – kazala je Jelena, dodajući da joj se zaista dopada da radi taj posao, naročito što ima priliku da uči na svom terenu, među svojima.   

I. Bakmaz

Foto: S. Šušnjević